Fenomenalni golman brazilske reprezentacije Slobodan Soro dokazao onu staru: "Golmani su kao vino". O srpskom timu - Vama NIŠTA NIKO ne može da zameri.
Senzacija.
Ne postoji druga reč kojom bi se opisala pobeda brazilske reprezentacije nad Srbijom na olimpijskom turniru u Rio de Žaneiru.
Ne, to nije posledica većeg kvaliteta brazilskog tima nad Srbijom, jer je trenutni tim Srbije jedna od najboljih vaterpolo ekipa svih vremena u ovom sportu. Reč je o lošoj igri svetskog i evropskog šampiona i to se sada mora otvoreno priznati i reći.
Uostalom, krajem juna Srbija je pobedila Brazil na finalnom turniru Svetske lige 14:10. Tada je za Brazil branio Soro, koji je posle utakmice izjavio: "Sada sam ponovo video kakva je Srbija ekipa. Znam da je moje vreme prošlo, ali mi je žao što nisam sa njima".
Ali, pobeda Brazila je, objektivno i sportski gledano, velika pobeda iskusnog trenerskog vuka Ratka Rudića (čovek je najtrofejniji selektor na olimpijskim igrama uopšte!) i fenomenalnog Slobodana Sora, koji je "do juče" branio za Srbiju.
Alal vera, Slobodane Soro! Može samo to da se kaže i da nam, na neki način, kad smo već bili šokirani, da nam bude drago, jer je, eto, Srbin bio najbolji u bazenu.
Bilo je raznih komentara na društvenim mrežama o Soru. Te nije trebalo tako da brani, te nije to u redu da tako igraš protiv svoje zemlje, te ovo, te ono...
Budalaštine!
Soro je za svoju zemlju dao mnogo više nego mnogi koji mu sada kao nešto prebacuju. Čovek radi svoj posao za koji je plaćen i SRAMNO je uopšte bilo šta ružno reći na adresu čoveka koji je za Srbiju osvojio pregršt medalja, trofeja, dve olimpijske bronze, uključujući onu iz Londona pre četiri godine.
Ne znate šta je osvojio Soro?
Evo, recimo, ovo: Nastupajući za srpsku reprezentaciju, Soro je osvojio Svetsko prvenstvo 2009. godine, dva Evropska prvenstva (2006. i 2012), uz pet zlata Svetske lige, jedan Svetski kup i jedan trijumf na Mediteranskim igrama, 2009. Učestvovao je na dva olimpijska turnira i na oba osvojio bronzu, 2008. i 2012. godine.
Pre nekoliko godina, kada je objavio da postoji šansa da igra za reprezentaciju Brazila, rekao je ovo:
"Nisam se ja odrekao Srbije. To nikad ne bih mogao da uradim. Ali nisam bio u planovima bivšeg selektora Dejana Udovičića, kao ni njegovog naslednika. Nedavno sam razgovarao sa Dejanom Savićem i kada mi je saopštio da ne računa na mene odlučio sam se za Brazil", rekao je Soro tada "Večernjim novostima".
Na odluku je uticala i teška finansijska situacija u Partizanu:
"Duguju mi za 2011, u prošloj sezoni nisam primio ni dinara. Imao sam ponude dva italijanska kluba, koje su za mene bile neprihvatljive. Nisam želeo da završim karijeru, jer se fizički odlično osećam, smatram da mogu još da branim na vrhunskom nivou. Želeo sam da ostanem u Partizanu, ali me je život odveo u Brazil", dodao je tada Soro.
Ko poznaje prilike u klupskom vaterpolu, a pogotovo srpskom klupskom vaterpolu, onda mu je jasno zašto je čovek izabrao da brani za reprezentaciju druge zemlje. I nema šta da mu se zameri.
Svako ko je pažjivije gledao utakmicu Brazil - Srbija mogao je da se još jednom uveri da je Soro zaista sjajan vaterpolo golman, jedan od najboljih koje je ova zemlja imala, a uz to nijednom nije pokazao nikakvu emociju posle uspešne odbrane (a imao ih je čak 14!). Na njegovom licu niste mogli da vidite zadovoljstvo zbog toga, niti je mahao rukama, niti je dizao pesnicu u vazduh...
Onaj ko ume da gleda, mogao je da vidi o čemu se radi.
Može se diskutovati o tome da li je u redu i da li je to sport što za jednu zemlju mogu da igraju sportisti drugih nacionalnosti, ali to nije novina, niti je to "izmislio" vaterpolo. Može to nama da se dopada ili ne, ali to je realnost. Ratko Rudić je sa trojicom Evropljana (Sorom, Peroneom i Hrvatom Vrlićem) napravio respektabilan tim, podigao nivo igre Brazila, koji sada konkuriše i za medalju.
Ali, ruku na srce, da su "delfini" pravi, a svi vidimo da nisu, ne bismo sad pisali ove redove. Teško je objasniti šta se dešava srpskoj vaterpolo reprezentaciji. Ni oni sami ne znaju šta im je. I to priznaju.
Čuju se razne teorije od kojih su pojedine teško prihvatljive. Jedna od njih je da im se "ne igra, jer su ljuti zbog odnosa prema njima, zbog toga što su leteli lou-kost kompanijom" i slično...
To je, zaista, teško razumljivo i prihvatljivo. Najpre, vaterpolisti su poslednjih godina imali mnogo bolje uslove nego do tada. Ranije su trenirali u hladnoj vodi, pa su osvajali medalje. Dešavalo im se da "potonu", ali bi onda iznikli iz vode poput plavih kitova i pokazali se u svoj snazi i veličini. Takođe, pojedinim vaterpolistima sadašnjeg srpskog tima ovo će biti poslednje olimpijske igre, poput kapitena Živka Gocića, najtrofejnijeg srpskog vaterpoliste Slobodana Nikića...
Pa, da li, zaista, mislite da Gociću i Nikiću nije stalo da osvoje medalju (namerno ne pišemo zlatnu) na svojim poslednjim olimpijskim igrama!? Da li, zaista, mislite da neko ko se tokom godina odriče toliko toga da bi igrao za svoju zemlju, sada, kao, namerno igra ovako?
Vaterpolisti Srbije imaju toliko kredita da mogu i smeju da imaju slabe dane, slab turnir. U njih se uvek mora verovati, jer oni znaju da vrate, oni će se boriti...
Sad ne ide. OK, ne ide i to je to. Čak i ako se desi najgore (a valjda neće) i ne pobede Australiju, reč niko ne sme da im kaže. Toliko toga su nam pružili do sada da ćemo "preživeti" eventualni neuspeh.
Ali, još nije kraj!