Nekoliko dana u glavnom gradu Nemačke mogu biti bukvar za učenje tolerancije i shvatanje i prihvatanje različitosti.
/Od izveštača MONDA iz Berlina/
Berlinski mega marketi odlično su mesto za mali test - kako prepoznati stranca u glavnom gradu Nemačke.
Kao što se zna da ćete srpski jezik sigurno čuti kod rafova sa čokoladom Lindt (gde sam i ja potrčao pravo s ulaza), tako se bez greške može zaključiti da izvesno nije Berliner onaj koji se okreće kada kraj sebe vidi muškarca u kratkoj kožnoj suknji, otkrivenog ramena, sa malim kaišom za bicikl oko kolena, dok kupuje pivo. I na tom testu sam pao, jer sam se okrenuo.
Lako je shvatiti maniju za najnovijim vrstama najbolje čokolade, kao što je i podjednako prosto markirati najjači utisak koji se može steći već za dan u Berlinu: Ovaj grad prihvata razlike.
Bez obzira da li u tramvaju nerado sedate kraj osobe koja vam se ne sviđa iz bilo kog razloga, stvar je osnovne kulture i pristojnosti ne nagoveštavati joj da vam ne "leži". Naravno, ako vas ne ugrožava.
Dugih pogleda koji stvaraju neprijatnost nema. Muškarac u prsluku sa nitnama i čaurama ne osvrće se ka čuđenjem - ili mržnjom - ka momku koji u zeleno lakiranim noktima i ženskoj odeći uzdiše i gleda sa mosta reku Špreju. To što on o njemu misli stvar je koju zadržava za sebe.
Simbolično, različitosti su uočljivije kad se pređe u Istočni Berlin, nad kojim dominira ogromni TV toranj (Fernsehturm), izgrađen 1969. da bi baš pokazao razliku i da bi sa svojih 368 metara dokazao koja nemačka republika je bila naprednija.
Simbol kraha DDR-a, Berlinski zid, sada je najveća turistička atrakcija i to iskustvo, uz prethodne - najtragičnije u istoriji civilizacije - očigledno je jako dobro naučilo Berlince šta su razlike i kako im treba pristupati.
Imigranti, ulični artisti, pankeri, Evropljani, Amerikanci, Azijati, Afrikanci... Svi se lako mogu razlikovati i uočiti. Međutim, problema sa razlikama nema. Berlinski Prajd održava se od 1979, a najmasovniji je bio 2012, kada ga je posetilo 700.000 ljudi. Da li se svi slažu sa tom manifestacijom?
Sigurno ne.
Da li je neko naglas stvorio problem i osudio to što su u dvorani, tokom utakmice Nemačka - Turska, gosti imali veću i glasniju podršku? Nije. Da li je Dirk Novicki ili bilo ko iz nemačkog tima uputio ružan pogled ka državljanima Nemačke koji su u Berlinu, u turskim dresovima, slavili poraz Nemačke?
Nije se moglo primetiti.
Šetajući ulicama kraja Fridrihašjn, teško ćete zaobići jako tetovirane osobe na ulici, ali ćete još teže naći nekoga ko će zastati i upirati prstom ka iscrtanima od stopala do čela (uključujući i čelo) i temena (uključujući i teme).
Ulica je mesto na kojem pokazuju svoju različitost, a ne na kojoj je kriju.
Pab sa slike, na čijim vratima piše "schwul & lesbich in friedrichshain" (pederi i lezbejke Fridrišhajna), potpuno je isti kao i ostali, s tim da se malo češće mogu videti "bata i bata" i "seka i seka" kako sede prisno blizu jedno drugog, ispod jasno istaknute zastave duginih.
Ostali gosti, koji nisu gej, s tim nemaju problem, jer je Berlin grad u kojem to ne može da bude problem. I u kojem se gledaju svoja posla.
(Mladen Šolak, Mondo.rs)