"Pijan je od mirisa, okovan njenom kosom koja ga steže i lomi bez otpora i glasa. Vreme je gotovo izgubljeno u vilajetu snova koje mu određuju teške, samotne noći. Ovaj tren je samo njegov..." Poetična priča Milana Lazarevića iz Beograda
Te oči tvoje zelene
Tog jutra gospodin Stanković nije otišao na posao. Pospremivši krevet na brzinu, očešljao se isuviše ovlaš, osećajući u pokretima ostatke navika koje je prezirao. Bio je pun besa, mada bi ove reči, da može, verovatno preškrabao, te žustro dopisao: “pun gorčine”. Utehe su retkima dostupne.
Popustio je kaiš sa olakšanjem. Juče mu je u parku došapnula kako se naglo prolepšao, što mu je zadalo niz glavobolja, sumornih pitanja i besmislenih zagonetki. Lep, to je teška reč za prihvatiti ako ste u poslednjih dvadeset godina promenili četiri para cipela. Reklo bi se gotovo isto tako teška kao i grimasa koju neuspešno napravi svaki put dok namiguje malom Aleksi u hodniku. Jednostavno, prošlo je njegovo za takva šta.
Kako je samo uplašeno sam.
Suze je izgubio, ali mu se brada i dalje žalosno trese dok prolazi pored gospođa Stankovićkine umrlice na ulaznim vratima. Prekjuče je izdavao 40 dana, a sa nekom bolesnom čežnjom priseća se svega. To je bila tako retka prilika da ponovo vidi sina i sada ne zna da li da mrzi sebe, ili da sumorno ostavi tu nit zaludne sreće da mu titra po damarima.
Napolju je kiša i sasvim nenadano vraća mu boju na lice. Oh, pa to je divno, poneo je kišobran i Branka će se iznenaditi kad vidi da se setio. To tako ne liči na njega. Već može da joj čuje glas dok mu upućuje tek dve-tri bilo kakve uzgredne pohvale. To će biti ubedljivo najlepši deo dana. Decenije!
Ona ga čeka tamo gde je i obećala. Smeši mu se iz daleka i nudi ruku zavodljivo, u inat njegovoj dosadnoj sumornosti. Kavaljer je zaboravio cvet, ali biće mu oprošteno u zamenu za onaj slatki čaj sa konjakom ispod bukove terase, obgrljene sivom izmaglicom oktobarskog jutra.
Pijan je od mirisa, okovan njenom kosom koja ga steže i lomi bez otpora i glasa. Vreme je gotovo izgubljeno u vilajetu snova koje mu određuju teške, samotne noći. Ovaj tren je samo njegov.
Trska škripi podsećajući ga na neka davna mora. Branka se blago ljulja, besprostorno, bezvremeno. Znao je šta misli, šta želi, osetio nozdrvama njen glas koji je pevao pesmu koju nikad zaboraviti neće:
Još jednom ja bih hteo da verujem u sreću.
Što nosi sutradan svejedno meni je sad.
Jer noćas živim ja, a sutra možda neću.
Moj život davno već ispuni teški jad.
- Nemoj plakati, ludo moja. Reči ne poznaju suze – gotovo ju je molio nekada, ne bi li prestala.
Danas joj posmatra usne dok plešu i shvata sve. Koliko je iznenada samo života željan i koliko bi snage dao za još zrno jedno i kako oseća da mu kroz prste migolji i varljivo bega. I već sledećeg trena smeten i poguren, izgubljen u kakvoj praznini mračne ulice, nabada nesigurne korake kako bi se kuće dohvatio. Sene i smešni obrisi kuljaju mu pred oči, rugajući se svakoj jadnoj misli kojom pokušava da vrati ma mrvu tog jutra. Bilo kog jutra.
Dohvata se brave milujući šakom sliku na umrlici. Ispod slike krst i masnim slovima ispisano ime: “Branka Stanković”. U glavi ono isto davno more i pesma koju zaboraviti ne može:
Ne tražim više ništa, znam prošlost se ne vraća.
A sada kasno je već da za njom čeznem ja.
Al' uspomena ta od sveg' je ipak jača,
i sad u oku mom poslednja suza sja.
Milan Lazarević
Beograd
........
(Priča "Te oči tvoje zelene" uvrštena je u izbor najboljih priča na Mondo.ba konkursu "Priče iz komšiluka 2" i biće objavljena u istoimenoj knjizi, u izdanju kuće Imprimatur. Sve priče koje objavljujemo online možete pratiti i preko naše facebook stranice "Priče iz Komšiluka")