Odlazak je jedna od dominantnih tema u ovogodišnjim pričama iz komšiluka. Milica Galić iz Banjaluke poslala nam je snažan tekst, koji govori upravo o tome...
........
Dan kao i svaki drugi. Sunce. Nebo. Ptice. I u svoj toj ljepoti, djevojčica. Stoji sama na cesti. Bosa. U desnoj ruci nosi jednu cipelicu. Crvenu. Pođe. Onda stane. Onda pođe nazad. Pa opet stane. I ponovo krene u tu neku daljinu. Ona zna da je tata tamo otišao. Sjeća ga se kao da je to bilo juče, a već je prošlo puno dana, više nego što ona zna da broji. Tata ju je naučio da broji samo deset. Prvi dan dok je odlazio, trčala je za njim. Bio je sav obučen u crno i nosio crni kofer. Trčala je najbrže što je mogla. Trčala je deset koraka. Njeni koraci su mali, a deset je veliki broj. Većeg broja nema. Kad se dođe do deset, onda se ponovo broji od jedan. Ona je nabrojala do deset dana već šest puta.. Jedan. Dva. Tri. Četiri. Pet. Šest. Sedam. Osam. Devet. Deset. Jedan broj – jedan dan. Već šest puta je tako brojala. Toliko je dana prošlo. To je puno. A ona svaki dan izlazi na cestu i trči svoje male korake. Brzo. Najbrže. Ona zna da će tata da se vrati kad deset puta nabroji deset dana. Ne može biti većeg broja od toga. Sutra će opet da trči. Ako bude trčala svakog dana, tata će prije da se vrati. A gdje je druga cipelica? Cipelica je brža od nje. Ona je stigla tatu. Možda je uspjela da ode sa tatom. Možda je sad u tatinom koferu. Možda su zajedno otišli u to neko "daleko odavde" o kom je tata govorio. Možda će ta cipelica da natjera tatu da se vrati. Samo, zbunjuje je ona riječ koju je tata rekao kad je odlazio. Šta znači "nikad"?
Milica Galić
Banjaluka
.........
(Priča "Deset" uvrštena je u izbor najboljih priča na Mondo.ba konkursu "Priče iz komšiluka 2" i objavljena je u istoimenoj knjizi, u izdanju kuće Imprimatur. Sve priče koje objavljujemo online možete pratiti i preko naše facebook stranice "Priče iz Komšiluka")