KRATKA PRIČA: Nikola Đukić - Požar

..........

Rođen sam u bloku koji se već decenijama zove "Pendrek Siti". To je kompleks zgrada napravljem sredinom '70-ih, a stanove su dobijali radnici u policiji. Čudnog li čuda. Do pre desetak godina, bio sam ubedljivo najmlađi stanovnik te zgrade, a nije da sam baš jutarnja rosa po godinama. Zgradom se patrolira 24 časa, a to uglavnom rade udovice, odnosno žene policajaca. One čine i 80 posto populacije celog "Pendrek Sitija". Rade u tri smene, te je hodnik uvek pod prismotrom. Glavna je Slavica i živi na visokom prizemlju u broju 6. Njen stan je krizni štab u kome se prave planovi akcija. Ceo krizni štab voleo je noćnu stražu, nakon nje dobija se slobodan dan. Kako se ko, od mlađih, vraća iz grada, naročito leti, uvek dok prolazi pored straže čuje se "Cccc", tada obično usledi "Dobro veče komšinice", a ustaljeni fidbek je "Dobro jutro sinko!".

Ustao sam tog dana ranije nego inače, vrućina je učinila svoje, skuvao sam kafu, pustio seriju, svakodnevni ritual. Kafa kao i uvek učini svoje, te sam se uputio ka toaletu, kad osetim čudan miris. Već mi se bućkalo po stomaku, ali morao sam da izađem u hodnik i proverim o čemu se radi. Čim sam otvorio ulazna vrata dočekao me je jak miris goretine i dim koji mi se nalazio u predelu kolena. Bio sam u pravu, požar. Počeo sam da se krećem stepenicama ka požaru, a dim me je sve više prekrivao. Na prizemlju, već nisam mogao da vidim ništa, ali naleteh na komšiju koji panično viče "Požar, požar je u podrumu". Vraćam se u stan i izlazim na terasu, jer već čujem vatrogasne sirene. Dim je sve jači, a vatrogasna služba počinje da gasi požar. Komšinica Zora je napolju na licu mesta i izveštava sve nas na terasama da ne brinemo i da će sve biti u redu, sem što trećina stanara više ne mora da brine šta će sa starudijom iz podruma. Zora je strastveni pušač, nju bez cigarete teško kada možete da vidite. Iako je Stanko, njen muž, policajac u penziji, ona nije u patroli, ali ipak voli sve da zna. Dok smo paniku i dalje osećali u vazduhu, Zora je imala drugi problem, mleko. "Stanko, Stanko", dovikila je muža ispod terase, "Je l’ si stavio mleko da provri? Pa stavi ga, majku mu". Veoma je čudno da posle toliko godina pušačkog staža i dalje ima onaj isti piskavi glas. Dok onako izbezumljeno iščekujem da se razreši situacija, ugledah Mikija kako me doziva "Komšo, komšo, šta odluči za sezonsku za bazen? Mnogo povoljno, bazen i sauna za 10 hiljada". Odmahujem rukom i po dvadeseti put stavljam mu do znanja da nisam zainteresovan. "A, pitao li si drugare?"

Požar je ugašen. Svi smo sišli dole, gledamo štetu, kad dolazi komšinica sa sedmog sprata, kojoj već 30 godina ne mogu ime da zapamtim i plače. Mislim u sebi, njen podrum je najviše stradao, kad nakon desetak minuta, prepričava mi Slavica da je ona kriva za ovaj nemili događaj. Stanovnici "Sitija" još uvek žive u 17. veku. Grobljanska sveća je i dalje čudo tehnologije, dok baterijske lampe kod nas nisu još uvek u modi. Komšinica je svetila put svećom, setila se da je zaboravila nešto i vratila se u stan. Sveću nije ugasila, nego je postavila tako da ne padne. Naravno, pala je. Danima se oseća miris goretine, a "Pendrek" nam sada izgleda kao pušnica. Predložio sam baš pre neki dan da iz zajedničkog fonda kupimo meso i okačimo u podrumu, do jeseni će biti odlična sušenica. Svi se ućutaše, dok se Prva dama zgrade, Milica samo prekrsti.

Inače, veoma je interesatno kako u zgradi funkcioniše rukovodstvo. Predsednik Mića i Prva dama Mica sve stanovnike "Sitija" gledaju sa visine. Dobro, jeste da žive na potkrovlju, ali nisam baš na to mislio. Ukoliko imate problem, logično je da se obratite onome kod koga stoji zajednički novac, namenjen upravo za takve slučajeve. Obavezno vas puste da jedno 2-3 minuta čekate, a onda otvara Prva dama: "Predsednik trenutno ruča, dođite kasnije". Kada se i pojavite kroz sat vremena sledi: "Predsenik gleda televiziju, ne može sada da vas primi". Zato kada se skuplja novac Mica je toliko fina i ljubazna, nešto poput naših političara tokom kampanja.

Ovde je mirno samo u periodu pripreme zimnica. Tada ili odu u selo, ili okupiraju parkić iza zgrade gde nam ceo kraj miriše na Leskovac. Tada uživamo i u mirisu, a najviše u miru i tišini u zgradi. Ovo je samo delić onoga što "Pendrek siti" čini prepoznatljivim, morate nas posetiti da bi u potpunosti doževili ovu atmosferu.

Nikola Đukić
Niš

........

(Priča "Požar" uvrštena je u izbor najboljih priča na Mondo.ba konkursu "Priče iz komšiluka 2" i biće objavljena u istoimenoj knjizi, u izdanju kuće Imprimatur. Sve priče koje objavljujemo online možete pratiti i preko naše facebook stranice "Priče iz Komšiluka")