Par dana nas dijeli od premijere „Radovana III“. Ne pamtim kada je predstava još prije premijere ujedinila „kritiku“ u osudi. Uveliko se već šilji pola grada da dođe i potvrdi svoje sumnje.
Generacije su stasavale na onoj famoznoj VHS kopiji i Radmilovićevom ludilu. Replike su se uvukle u društvenu svijest i postale dio kolokvijalnog govora i ljudima koji se nikada nisu ni sreli sa kontrolisanom anarhijom koja je bila predstava.
Rađena po komadu Dušana Kovačevića, istoimena drama je nekako mahom zaobilazila sve osim onih kojima je u studentskom opisu - čitanje drama. Kovačević je bez presedana u značaju i uticaju ne samo na modernu srpsku dramu nego - preko iste - i na pop kulturu. Dušan je onaj tip intelektualca kome se svi okrenu za disekciju septičke jame koja je naša kultura onda kada se na sve načine isparafrazira ono da smo u govnima zato što je Nušić i dalje aktuelan.
U umjetnosti su ljudi postajali besmrtni sa samo jednim radom. Kovačević ih za pojasom ima bezobrazno mnogo, da podmiri dvije besmrtnosti. „Radovan III“ ne samo da nije njegov najbolji komad, već je podložno debati da li je i u gornjoj polovini Dušanovog opusa ako govorimo o kvalitetu. Sama predstava je u startu veoma loše primljena, dok Zoran nije našao ključ kojim je nama otključao predstavu, a zaključao je svakom glumcu koji će pokušati igrati čovjeka iz Zavičaja. Bilo je pokušaja, Voja Brajević i Brstina (koliko ja znam), ali je sve to završilo i prije nego je počelo. Predstava se možda zove „Radovan“, ali publika želi i očekuje Zorana. Zamislite sve repove koje vuče postavljanje ove predstave i onda se sjetite da se postavka dešava u Banjaluci.
Oni koji nekako progutaju ideju da se predstava postavi obično zapnu na prezimenu reditelja. Kolja je odavno podijelio sve u dva tabora. Oni koji ga ne vole zamjeraju mu štošta. Svi od centra pa lijevo mu zamjeraju „miješano meso“, vjernici mu zamjeraju drogu, a narkomani Boga. Onaj drugi, suprotni kontigent je blesav na svoju ruku, skoro uvijek ga dovodeći do toga da je nepogrešiv, da to ime bezuslovno garantuje kvalitet. Na kraju dana, kakve bilo šta od toga ima veze sa cijenom čaja u Kini? Ja mislim, a mnogi se neće složiti, uključujući i samog Pejakovića, da je djelo, o kojoj god formi govorili, ono što treba da se vrednuje ili kudi. Da li će meni „Vertigo“ manje značiti ako saznam da je Hičkok nekada pijan šutnuo mačku? Nije Pejaković Hič, ali shvatate šta sam htio da kažem. Nadam se. Sudite predstavi po samoj predstavi, a ne zato što Ljubiša Savanović nije Zoran Radmilović ili zato što Nikola Pejaković pjeva o Užičkom Heroinu. Niste ni vi gledali Zorana u Ateljeu niti znate dovoljno o heroinu. Postali smo ogorčeni, a sami smo sebi rupu kopali.
Da je samo kultura problem našli bismo rješenje, ali žaliti se na kulturu u trenutnoj široj slici je kao žaliti se na nezatvoren prozor broda koji tone. Pustite one priče „kafane pune, a kulturne ustanove prazne“. Koliko umjetnost diktira publiku toliko i publika diktira samu umjetnost. Skliznuli smo iz kritičnosti u pasivnu ogorčenost i sami smo dopustili ovo. Sami smo dopustili da nam djecu umjetnosti u školi uče ljudi koji ne bi prepoznali umjetnost da se skine gola, ofarba u ljubičasto i trči po Gospodskoj vičući „Ja sam umjetnost“ (da parafraziram Atkinsona). Čast izuzetku. Zato su nam privatizovali pozorišta; zato ih vode kao kioske u mandatima koji traju kao da ih je Tisa postavio tu. Zato ljudi koji odlučuju o parama mogu da kažu kako nisu gledali prva dva „Radovana“, ali da im je treći odličan. Oni malo stariji će se sjetiti ovog zadnjeg kao starog vica, ali šta to govori o trenutnom stanju kada ljudi koji više oblače nego vedre mogu to čuti, ne shvatiti kao šalu i ponoviti smrtno ozbiljni? Vicevi se ovdje odavno više ne pričaju nego žive.
Imao sam priliku posmatrati nastajanje ove i još par predstava sa pozicije asistenta režije. Moj doprinos su par donesenih kafa i zapisanih nekoliko izmijenjenih replika. Doprinos pomenutih predstava meni je bio ogroman. Naučio sam mnogo na onim dobrim, još više na onim lošijim, pa i na ovoj, kakva god da bude. Moj angažman i veza sa „Radovanom“ prestaje za par dana, nemam ja konja u ovoj trci. Potrebna nam je komedija u ovoj travestiji koju živimo. Ekipa koja je radila ovu predstavu je ponajbolje od onoga što ima da ponudimo iako to ne mora ništa da znači ako se kockice na poslože, a koliko su se posložile reći ćete vi meni.