Slađana Nina Perković je nedavno izdala zbirku priča „Kuhanje“, koja je izašla u izdanju banjalučke izdavačke kuće Imprimatur, i to je bio povod da ekipa Mondo portala porazgovara sa njom.
Iako joj je ovo prva knjiga mnogi su se pozitivno iznenadili jer je već nakon prvih par redova jasno da se radi o nekome ko je dugo brusio sopstveni stil. Književnica Tanja Stupar Trifunović je u svojoj recenziji rekla da se radi o „morbidnom i oporom, a opet vrlo čitljivom, duhovitom i inteligentnom štivu“, a slično su reagovali i ostali koji su pročitali ovu zanimljivu zbirku.
Šta te je nagnalo da priče koje si držala u nekom folderu odlučiš da pokažeš svijetu i koliko si skupljala hrabrost za to?
Priče su neka vrsta stilskih vježbi i nisam ih namjeravala objaviti. Ali kako se rad na romanu odužio i moja mama više nije znala šta da odgovori kada je komšinice pitaju čime se bavim, odlučila sam ih poslati izdavaču.
Obično se ljudi zakače za prvu priču u zbirci o ženi koja ubija muža i trpa ga u zamrzivač, ali u knjizi je i mnogo toga drugog. Nervira li te to?
Ne baš. Više me nervira kad ljudi misle da je u pitanju knjiga recepata i pitaju šta se to fino krčka.
Šta je ono što bi ti, kao autorka, rekla kad bi te neko pitao o čemu zapravo govore priče u ovoj knjizi? Šta ih povezuje na dubljem unutaršnjem planu i šta ih zapravo, osim korica, drži na okupu?
Više od deset godina živim u Parizu, puno sam i putovala, ali priče se uglavnom dešavaju u jednoj stambenoj zgradi, nekoj vrsti vertikalnog sela, baš onakvog u kojem sam i sama odrasla. Junakinje mojih priča pored toga što sanjaju da ubiju muževe koji ih nerviraju, bježe od njih provodeći vrijeme putujući vozovima bez nekog naročitog cilja, ali i smišljaju paklene planove da ga izbave iz blatnjavog rova. One sabotiraju firme u kojima rade, bore se pomoću magičnih greda protiv najezde žohara i bude se na podu nakon što su se mortus pijane vratile sa neke dosadne zabave.
Dok sam pisala ove priče, nisam ni primjetila da one mogu dobro funkcionisati zajedno. Tek kad sam ih stavila u isti Word dokument, kako bih ih poslala izdavaču, shvatila sam da one sve zapravo govore o istom – o običnim ženama zarobljenim u stravi i užasima naše svakodnevice. Naši životi su puni svakodnevnih, sitnih horor priča, pa „Strava u Ulici brijestova“ dođe kao lagani film za laku noć.
Šta te tjera da pišeš? I kad si uopšte počela sa pisanjem priča?
Ima dobrih pet godina da sam počela pisati ove priče. U tih pet godina sam imala vremena da ih nekoliko puta prepravim, čak sam ih jednom, smatrajući da nisu uopšte dobre – izbrisala. Pet minuta kasnije sam se predomislila pa sam ih panično tražila po backup fajlovima mog laptopa. A šta me tjera da pišem? Jedino želja da postanem slavna. Od pisanja knjiga se neću obogatiti. (smijeh)
Stiče se utisak da dosta tvojih priča sadrži odjeke rata. Proganja li te taj period ili je to slučajnost?
Ne mogu reći da me rat proganja, ali taj period jeste ostavio pečat na moj život i mislim da je normalno da se tu i tamo ispliva u mojim pričama. Ali rat je tu zapravo, samo kulisa. Ono o čemu sam pisala, što je bitno i interesantno za cijelu priču jesu žene koje uprkos svemu, manje ili više uspješno, nastoje održati prividnu sliku normalnosti. Tako sam u priči „Farbanje“ željela dočarati obični dan jedne mlade žene koja usred rata samo želi da nađe odgovarajuću nijansu boje i da joj po mogućnosti od te farbe, loše kopije Kolestona, ne opadne kosa. Naravno, ni to tako malo joj ne polazi za rukom.
Dosta ljudi je reklo da su ove priče nekako „almodovarovske“, valjda zato što pričaju o ženama na rubu nervnog sloma. To zvuči prilično teško i zamarajuće, ali ti si uspjela sve to da predstaviš na neki prijemčiv i lijep način, često i humorističan. Kako ti to polazi za rukom?
Vjerovatno smo mi svi pomalo na rubu nervnog sloma. Realno, sam čovjekov život slabo da ima smisla, ali to ne znači da ga ne moramo živjeti punim plućima i smijati mu se u lice.
Nagovijestila si da se u tvojoj kuhinji krčka i jedan roman. O čemu se radi i kad to možemo da čekujemo?
Roman je skoro pa završen. Naravno, ukoliko se u jednom trenutku ne odlučim da sve obrišem i krenem pisati ispočetka. U tom slučaju, trebaće mi još koja godina. Sreća pa nisam neki visokotiražni autor koji je od izdavača dobio avans za knjigu. Novac bih sigurno potrošila, a knjigu nikad ne bih završila. Pretpostavljam da bi sve prilično neslavno završilo.