"Priča o svima nama koji smo izopšteni"

Široj javnosti ne mnogo poznat, Dejan Atanacković je priznato ime u svetu umetnosti i izvan Srbije, a njegovo debitantsko književno delo "Luzitanija" je doživelo neverovatan uspeh u vidu NIN-ovog priznanja za najbolje delo i novčane nagrade od milion dinara, dok je za ličnost godine na istom događaju proglašen Igor Jurić.

Kako se navodi u njegovoj biografiji, Atanacković od devedesetih godina prošlog veka realizuje samostalne izložbe i kustoske projekte, a u Beogradu je, uz podršku Muzeja savremene umetnosti, pokrenuo "Drugi pogled", inicijativu za nove narativne tokove, kroz javni rad beogradskih alternativnih vodiča.

Ovaj umetnik, inače rođen 1969. godine u Beogradu, predaje više predmeta iz oblasti vizuelne umetnosti i kulture na univerzitetskim programima u Firenci i Sijeni i sarađuje sa tamošnjim Muzejom prirodnih nauka na predmetu "Body Archives", posvećenom istoriji predstava ljudskog tela.

Njegov prvenac, "Luzitanija", zamišljen je kao utopijski roman. To je, u osnovi, priča o beogradskoj psihijatrijskoj bolnici tokom Prvog svetskog rata, koja se nalazila u zgradi poznatoj kao Doktorova kula. U sinopsisu romana, navodi se da je reč o isprepletanim pričama koje su zasnovane na najneravnopravnijem sukobu koji može da se dogodi - sukobu progresa i ludila.

Atanacković je za MONDO otkrio više detalja o delu, ali i odgovornosti koju oseća nakon ovako značajnog priznanja koje mu je "došlo" na samom početku...

Napisali ste: "Luzitanija nosi neobičnu mogućnost da bude bilo šta". U tom smislu, šta je Luzitanija za vas?

"To je bila jedna sjajna i neočekivana avantura za mene. Krenulo je sve pisanjem jedne priče, pa se to posle pretvorilo u roman, taj roman je izašao iz štamparije i ušao u te knjižare gde je bio kao jedno zrno peska. Ja sam povremeno čak ulazio u tek knjižare da vidim kako se, gde se sve to nalazi, da li će ih neko videti, da li je to uopšte nešto što može da dopre do neke publike. Međutim, malo po malo, knjiga je stekla neki svoj potpuno autonomni život. Ona nije uopšte više zavisila od mene, već je dolazila do ljudi koji su samostalno o njoj govorili i na kraju došla i do NIN-ovog žirija. Prosto sam stekao utisak da je knjiga nešto živo i to ću imati u vidu u nekom svom daljem radu. Treba imati u vidu tu neku nezavisnost knjige kao forme."

Koji vam je bio glavni motiv i pokretač za pisanje ovakve priče?

"Bilo je toliko različitih motiva i naravno da se oni i kroz same priče u knjizi negde ukrštaju i pojavljuju. Bila mi je želja da govorim o Drugom i Drugačijem, i ta dva pojma koja su predstavljena u tom obliku psihijatrijskog pacijenta zapravo govore o svima nama koji smo izopšteni, koji smo građani jedne države u kojoj ne odlučujemo o mnogim stvarima. Građani jednog grada koji je uzurpiran, pa mi je samim tim bilo logično da se kao tema Drugog i Drugačijeg pojavi ta jedna figura psihijatrijskog pacijenta koji je oduvek žrtveni jarac, jer na njemu se projektuju strahovi. Tako da, radeći na prvobitnoj priči o psihijatrijskoj bolnici, počele su da se ukrštaju još neke druge priče i kroz sve to se provukao i moj lični život u krajnjoj liniji."

Kako se osećate povodom toga što je vaše prvo delo dobilo jedno ovakvo priznanje i dali osećate pritisak veće odgovornosti za naredna dela?

"Za početak, ja i dalje imam utisak kao da se to dešava nekom drugom. Ta odgovornost je nešto što itekako osećam, ali to će biti jedan prijatni teret koji ću morati da nosim. Sad naravno, sve što će uslediti i sve što će biti naknadno objavljivano će biti nešto što će biti posmatrano kroz prizmu te nagrade. Šta je tu, treba se i sa time izboriti i to izdržati."

Prenosimo vam i kratak odlomak iz "Luzitanije":

"Pacijenti su se utrkivali ko će najpre toj reči smisliti značenje, jer, kako raskošna mašta umno obolelih nalaže, ništa u životu ne može da bude samo jedna stvar, a da istovremeno ne bude još stotinu drugih. I ako bi nekom palo na pamet da tih poslednjih dana septembra 1915, neposredno pre početka bombardovanja, u bolnici sprovede anketu sa pitanjem: šta je Luzitanija? Odgovora bi bilo koliko stanovnika ove ustanove zajedno. Za neke je to bila reka, za druge drvo, treći su je smatrali naslovom neke antičke komedije, četvrti retkom bolešću. Neko ju je smatrao ženom, neko pticom, a bilo je i mišljenja da je reč o najdaljem kutku hiperborejske zemlje. Tačnije, svako je, bez sumnje, znao da je Luzitanija jedna ogromna potonula barka, ali je ujedno svakom bilo jasno da ta barka, na mračnom morskom dnu, daleko od pogleda, sada u sebi nosi tu neobičnu mogućnost da bude bilo šta."