KRATKA PRIČA: Sandra Žarković - Susret

Susret

"U našoj ulici proleće se prepoznavalo po mirisu jorgovana, po crvenim trešnjama, po zvuku dece, koja jure biciklima po kaldrmi, po mirisu duvana iz stare napuštene kuće u kojoj su se sakupljali tinejdžeri, po uzvicima Lude Babe, koja je jurila decu, koja slučajno pokušaju da ukradu po koju trešnju sa širokog drvoreda, koji je pružao grane otežale plodovima preko ograde, sve do susednog placa", mislila je ona dok ga je u uskoj haljinici čekala u centru grada pred kafićem osećajući se po prvi put posle dužeg vremena među betonskim stubovima i brzim automobilima kao uljez.

"Hej", trgao ju je on iz misli.

"Ćao", rekla je ona uz dobro uvežbani osmeh.

"Što si se zamislila", pitao ju je bez ikakvih zadrški i premišljanja, kao da još uvek imaju petnaest, a ne trideset godina.

"Ništa, samo..." Uzdahnula je i nesvesno nakrivila glavu neznatno na desnu stranu. Zatim upotrebi novostečenu veštinu prikrivanja istine, te reče samo: "Posao, znaš već."

"Da, da, vidim", pokazao je on na njenu punđu, "sad si velika poslovna žena."

"Hajde da sednemo", rekla je ona lažno veselo, razmišljajući o tome koliko on ne voli, ili barem nije voleo, njene kovrdže. Prisetila se onih zimskih dana kada ga je čekala na kraju ulice, i načina na koji je kosu brižljivo krila pod jaknom kako se ne bi uvila dok on ne ugleda rezultat višesatnog mučenja i savršeno pravu liniju pramenova, koji joj uokviruju lice.

"I", reče on nakon što su poručili piće, "šta ima novo?"

Postavio je to trivijalno pitanje kao da se viđaju svaki dan.

"Pa", počela je ona ponovo uz uzdah, "udajem se, jel´ znaš?"

"Znam, rekla si onaj dan kad smo se sreli."

"On uvek sve zna", pomislila je, dok joj je kroz glavu prolazio njihov poslednji razgovor, onaj, kada mu je rekla da ima dečka.

"Znam", rekao je tada, "ali kakve to veze ima?"

Slegnula je ramenima: "Samo pominjem."

Ćutao je sa njom nekih par minuta, a onda, kao da se pravda rekao: "Mi smo prijatelji. To je sve. Samo pričamo."

"Ili ćutimo", rekla je ona, i znala da misle na isto. Nije opasno ono o čemu se priča. Važnije je ono što se prećuti. Kada su taj dan krenuli kući pitao ju je, onako usput, šta misli, hoće li biti prijatelji i kad se za tog svog dečka uda i kada dobiju petoro dece.

"Ne verujem", rekla je ona pokušavajući da deluje ravnodušno, "mislim da ni jedan muškarac ne bi želeo da bude prijatelj sa udatom ženom, koja ima petoro dece."

"Zašto ne? Meni ne bi smetalo ni da ih imaš stotinu."

"Šta bi narod rekao?"

"Koga briga?"

"Šta bi tvoji roditelji rekli?"

"Isto što i sada: 'Nemoj da se družiš s njom. Od kako su se oni doselili u komšiluk...', pa onda ceo govor oko parcelisanja zemljišta i niz razloga zbog kojih oni ne razgovaraju sa tvojim roditeljima."

Odmahnula je glavom. "A šta bismo mi tada jedno drugom imali da kažemo?"

I oboje su zaćutali. Time su rekli sve.

"I? Šta ti misliš o tome", vratila se ona u realnost.

Slegnuo je ramenima: "Radi šta god ti misliš da treba."

"Uvek sam i radila", slegnula je ona ramenima, dok je uzimala šoljicu sa stola, "zbog toga sam te i pozvala na kafu."

"Mislila si da treba da porazgovaraš sa mnom pre nego što kažeš sudbonosno 'da'", rekao je on pomalo izazivački, da ne bi otkrio da još uvek kad je vidi razmišlja o onom danu kada mu je uzvratila osmeh i stidljivo spustila pogled.

"Ne znam šta to pitanje treba da znači", pitala je ona, praveći se naivnom u pokušaju da se odbrani od sećanja na onaj dan kada ga je nasmejanog ugledala kako sedi na školskoj klupi i pruža joj ruku.

"Ništa, ništa, šalim se samo", odmahnuo je on rukom i uzeo je svoju šoljicu, nakon čega je poveo razgovor o bezopasnijim temama.

Na rastanku joj je od srca poželeo sve najbolje, misleći da joj time što je još jedan put prećutao osećanja čini uslugu i olakšava put ka sreći. Ona se sa osmehom zahvalila i uzvratila mu najbolje želje, misleći da neracionalni izlivi osećanja u ovom trenutku ništa ne bi promenili. Nisu znali ni on, ni ona da će u godinama što dolaze iznova u glavi ponavljati taj dijalog razmišljajući šta bi bilo da su taj dan konačno prevladali strah od poniženja i priznali da su im srca zauvek ostala zarobljena među trešnjama i jorgovanima...

Sandra Žarković
Veternik

.......

(Sandra Žarković učestvovala je sa svojom pričom "Susret" na ovogodišnjem konkursu Mondo.ba portala "Priče iz komšiluka 2". Sve priče koje objavljujemo online možete pratiti i preko naše facebook stranice "Priče iz Komšiluka")