Jelena Spasić iz Leskovca poslala nam je upečatljivu priču...
Praznina
- Nije tačno, znaš, sve ono što ljudi govore ... sve ono što sam ti i ja govorila.
Ana je za trenutak prestala sa svojim dosadnim poslom, a glas joj je samo malčice zadrhtao kada je upitala Maju.
- Na šta misliš? Šta nije tačno?
Maja je sela na klupu i zagledala se u sive pločice. Kad je progovorila, glas joj je bio umoran.
- Bol ... tuga ... bes ... osećaj da si mogao još nešto da učiniš. Ili da pomogneš još više. To neće nestadi. Nikada.
- Hoće. Samo treba vremena.
Ana je kao i uvek smirena dok odgovara. U sebi paniči. Nada se da Maja neće primetiti njen uplašeni pogled. Knedlu u grlu koja je guši. Srce koje iskače iz grudi. Želela bi da Maja prestane da govori o tome, jer zna da nema snage da se suoči sa svim tim. Još uvek ne. Zato se opet okreće leji sa cvećem i nastavlja da pažljivo čupa korov. Kao da od toga sve zavisi. Ali Maja je danas neumoljiva.
- Ne, vreme ništa ne leči. Vremenom ti samo osećanja otupe, nekako se pomiriš sa sudbinom, kažeš sebi da je u redu, da sve ima svoj početak i kraj, da je to prirodni tok stvari i slična sranja. Ali, kažem ti, to nije dovoljno. Nikad nije ni bilo dovoljno. Znaš, stalno se pitam – zašto ona? Zašto ne neko drugi? Neko bez porodice ili ne ... neko bolestan ... ili star ...ili ...?
- I ona je bila bolesna.
Maja se očajnički zagledala u Anu, ali ona se i dalje bavila cvećem i korovom.
- Ali ona je želela da živi! Da živi! Zašto ...?
- Prestani. Nema svrhe ...
- Ja sam želela da ona živi. Nikada joj to nisam rekla. Nisam shvatala da će mi ovoliko nedostajati... A ni to joj nisam rekla.
- Nismo znale kako.
Ana je ustala i pošla da zagrli Maju, ali Maja to nije ni primetila. Očiju punih suza otvorila je malu kapijicu i žurno izašla, kao da napušta mesto na koje zna da nikada više neće doći. Ana je poljubila sliku na nadgrobnom spomeniku i odmahnula rukom kao da kaže „vidimo se uskoro“.
Dok dve sestre odlaze, tišina opet prekriva groblje, ispunjava prazninu i donosi mir. Neizrečene reči, teže od olova, još malo lebde u vazduhu pre nego što padnu na tvrdu zemlju. U daljini se tamni oblaci sakupljaju na nebu dok se sumrak lagano obmotava oko groblja. Letnji povetarac raznosi opori miris sveća koje gore, ali vazduh je i dalje lepljiv i težak. Padaće kiša. Opet.
Jelena Spasić
Leskovac