KRATKA PRIČA: A. Dimitrijević - Zetovska ulica

........

Jedno poveće selo na severu Srbije ima svoju priču, priča se da postoji već vekovima... Prvi put se spominjalo u zapisima davne 1045. godine.

Sokaci su svaki za sebe po jedna oaza. Ova ulica o kojoj želim da vam pričam je čarobna ulica... Veliki čarobnjak je tako želeo, jer je u njoj živeo jedan starosedeoc, koji je bio zao, čuvao je svoje imanje i svoje dukate... Ali nije imao naslednika, samo ćerku. Ukleo ga, da mu zet rasturi sve što je stekao!

Ulica je vremenom menjala imena od Srpske ulice, Kralja Petra, Maršala Tita, do Vuka Karadžića, koji naziv je i danas.

Vuka Karadžića ulica je ulica koja se protegla od jednog kraja sela na drugi. Ima nekoliko raskrsnica i jedan kružni tok. U samom centru kružnog toka je Pravoslavni hram "Sv. Aranđela letnjeg". U senci hrama žive divni ljudi.

Imali smo i tepiharu, u ovoj ulici, za ručnu izradu tepiha. Žene su dolazile i čvorovale rukom, vunicom, prekrasne tepihe. Posedujem jedan. Ona je takođe utihnula, stoji, ali zaboraljena, polupanih prozora i vrata, u jednom lugu. Koji je sam izrastao. Priroda je uzela to zdanje pod svoje, jer ga nažolost niko neće. Tužna još jedna suza u ovoj ulici.

Prekrasno selo. Godinama se tu gradilo, kuća do kuće, ušoreno lepo banatsko selo. Postojalo je već preko dvestapedeset godina, u ovakom obliku, a ova ulica je bila nekako posebna, jer su se rađale deca... Neke porodice su imale i po troje sitne dečice... Ali ne i dečaci - samo devojčice su se ljuljale u naručju. Arterski bunar je tekao, davao neku specijalnu vodu na ovom bunaru! Čarobnu vodu.

Odlazile su te devojke na školovanje, odseljavale, udavale. Kuće su polako ostale prazne... Ne sve, neke su ostajale na udovicama.

Jer kako život teče, uporedo se i umiralo. Ostajale su udovice, neke mlade, a neke su svoje dane privodile u bašti mira. Odlazile su da obiđu grobove, šmrcale za svojim ljubavima. Onda su jednog dana i one otišile, odselile se iz ulice, iz sokaka na tu adresu gde su im spavali večnim mirom njihovi muževi. Ostala bi samo kuća i okućnica sa svojim prozorima da gleda u svet i u tu posebnu ulicu. Naslednice bi bile već odavno u svojim kućama, sa svojim porodicama, daleko odavde.

No, jednog dana počeli su slavuji da pevaju u tim baštama, jer su postali lugovi, a gde slavuj peva tu mora da je lepo i pozitivno. Tišina opipljiva, rode samo s proleće klepeću sa napuštenih dimnjaka... Čuje se po koje auto koje prolazi, ali drugom ulicom koja se ukršata sa ovom specijanom začaranom ulicom.

A, taj deo, od te poveće prve raskrsnice pa do kružnog toga, ima oko dvadesetak kuća i sa jedne i sa druge strane. Jedna je sunčana, a druga strana u hladovini. To je zato što se ulica proteže sa juga na sever. Ali svaka strana ima svoju čar.

Kao da je kletva nestala, slavuji su je oterali sa svojom pesmom.

I tako se setiše naslednice svojih kuća, svog detinstva i lepote i čari te divne seoske ulice, u kojoj su odrastale i otišle, da bi mogle i da se vrate. Nisu bile voljne da ih prodaju, jer nije imalo neku matrijanu vrednost, kuća od čerpića i bibercrepom pokrivena, malih prozora i greda na tavanice sobe. Ali baš to je bilo, onako u jednom momentu, restartovano u duši. Da, povratak je bilo rešenje.

Muževi su pristajali i kretalo se sa veoma preciznom restauracijom i obnovom tih zapuštenih kućeraka i kuća. Baš tu se nastanilo puno zetova, koji su obnovili kao u bajci skoro celu ulicu, u stvari deo ulice čarobne ulice. Sticali su ponovo u miru i ljubavi, bez negativnog uticaja kletve. Bunar je odavno presahnuo, ali komšije su se okupljale na tersama da popričaju, popiju neku drugu vodu i kaficu. Tu su starinske bašte sa cvećem i voćnjacima... Duša te ulica je ponovo oživela. Veliki svet je stao u taj deo sokaka, deo muškog sveta koji je voleo svoje žene i ženino kod kuće.

Kad kažem komšiluk, mislim na jednu ulicu gde su zetovi u većini. Specijalan komšiluk.

Zetovska ulica nastade za tili čas, ali samo jedan deo, od jedne raskrsnice do kružnog toka oko našeg pravoslavnog hrama. Prekrasan deo ulice, čaroban deo ulice, gde slavuji još poje, a tišinu možeš da opipaš, jer je stvarna.

Ime samo meštani te ulice znaju, to je tajna, jer se boje da kletva opet ne zaživi. I tako svitanje traje vekovima, a ime se pamti. U ovoj ulici je svanulo!

Angelina Dimitrijević
Banatsko Aranđelovo