Priče iz izolacije: Glave smo u pijesku

Dopisivala sam se s prijateljem neko veče. Izolacija iz nas izvuče najbolje poruke. Napisao mi je:

„Ujak mi je skroz puk'o!“ Onda mi je kopirao njegovu poruku koja ide ovako: „Bilo je stresno. Onda je postalo deprimirajuće. Udarne vijesti, udarale su sa svih strana. Kovid-19, idite u izolaciju, lezite na podove i ne činite ništa! Opasnost po zdravlje! Zabijte glave u pijeskove! Saksijama napravite bunker na balkonima! Ko ima dvorište, vreće s pijeskom okolo, a glave unutra. Ne smijemo se opuštati! Početna opasnost nije prošla. Dvije ključne sedmice traju godinama. A već smo mjesec dana u ovome...“

Nasmijala sam se. Odgovorila sam da mu je ujak skroz u redu. Napisah da uzvrati i on nekoliko smajlija i da kaže ujaku da će se čuti sutra. Baš u tim momentima, razmišljala sam da i ja nazovem svog ujaka. Da ga pitam je li on nabavio pijeska i kako mu je glava. Ali, bilo je kasno. Vrijeme za seriju, no baš kada smo podesili prevod, pristigla mi je poruka iz jedne od zemalja Beneluksa:

„Kako ste gospođo T? Izvinite što kasno pišem, ali izvadila sam glavu iz pijeska evo maloprije, pa Vam kuckam. Voljela bih da se čujemo sutra, imam jednu molbicu za Vas. I, još jednom, izvinite na smetnji, čujemo se sutra, laku noć.“

Odgovorila sam da sam poprilično dobro i da me okolnosti oko pandemije uzdrmavaju od blagog do snažnog intenziteta. Kada god doživim snažan intenzitet – to je znak da sam puno vijesti čitala i pratila. Zatim, napravih pauzu s kuckanjem poruke. Mogla sam joj napisati još o strahovima, ali sam završila sa:

„Nadam se da se dobro držite gospođo D? Sutra Vam se javljam, svakako. Laku noć i mirne snove.“

Razmišljajući o snovima, zaključujem da su nestali bestraga. Počelo je to prve večeri policijskog časa, neki trasnporter je prošao nekoliko puta gore dole glavnom ulicom, a svjetleća rotacija je šarala po plafonu sobe. Kako taj neki trasporter prođe, pogledam dijete koje se uvalilo u naš krevet kako spokojno spava. Ja ne mogoh, već uzeh slušalice, i pustih pjesmu „Grane smo na vjetru.“ Prevrnuh se još stotinu puta da bih se opustila i zaspala. I sinoć sam loše spavala. I veče prije loše sam spavala. I večer prije te večeri.

Sutradan, odmah poslije jutarnje kafe, nazvala sam gospođu D. Nije mi se odmah javila. Ostavila sam joj glasovnu poruku, uzvratila je u roku četrdeset minuta. Pitala me da li bih mogla otići do njene majke da vidim kako je i da li joj išta treba. Zabrinuta je zbog cijele ove situacije. A Rosa je starica, doduše žilava i pravo autentična.

Nasnimila sam „glasovnu“ sa mnogo „naravno“ i „ne brinite“. Završila sam sa: „Vaša majka Rosa, biće posjećena, već sutradan.“

Sutradan, uzem masku, rukavice, provjerim da li sam zapamtila adresu starice Rose i odjurim na biciklu. Prišavši njenoj kući sa krajnje čudnim arhitektonskim uređenjem, uvidjeh i da nema onih vreća pijeska okolo. Hm. A, ona, prepoznala me je.

„To si ti, mala.“ – reče. I dodala je da joj je D javila da će doći jedna mlada žena.
„I dalje nosite svoj šljašteći šešir na glavi,“ upitah je. Ona odgovori: „K'o što ti sad tu masku nosaš, ja nosam svoj šešir. To je moja zaštita od uroka.“

Pomislim kako ja volim ovu babu, a jedva je poznajem. Zatim mi, skoro pa graciozno za njenu zdepastu figuru, prebaci jednu stolicu preko ograde i tako na distanci, sjedošmo i raspričašmo se. Ona u svom dvorištu, ja faktički na putu. I pričale smo i pričale, pa na kraju zaključih da joj ništa ne treba. Ona je sve nabavila, bar tako reče. Pokaza i kesu s lijekovima, veli da ima lijekova za godinu dana. Spakova mi usputno i kesu jabuka.

Obećala sam joj da ću iza Vaskrsa opet doći. Samo mi je rekla da joj kupim kadifice, to joj jedino fali da posadi u vrt. A što se tiče pijeska, Rosa reče:

„Reci, bona, ljudima, da ne zabijaju glavu u pijesak. Nije nam to potrebno. Vrijeme će sve pokazati i samo hrabro, ali oprezno kroz ovu izolaciju, karantin, šta li je već. Svi znamo šta nam je činiti. “ Zatim stade metar i po ispred mene i to k'o kakav kauboj i doda:
„Mala, što se tiče babe, za ovu babu se ne brini, babi niko ne prilazi!“

Uz to nešto sočno opsova o koroni. Nakrivi onaj svoj šešir, a ja popravih rukavice i salutirah joj, valjda nesvjesno. Ona blago klimnu glavom i dotaknu obod šljaštećeg šešira, sad, k'o kakav oficir.

Sjedoh na bicikl i odjurih kući u izolaciju i to sa planom za kadifice i sa više neke čudne hrabrosti. Pomislih kako je Rosa pravi šerif u onoj svojoj baštici u kojoj uspijeva sve, sem drveta masline koje joj je kćerka prošle godine donijela iz jedne od zemalja Beneluksa.

Tamara Todorović, Banjaluka