Price iz izolacije Zemunica

  • Izdanje: Potvrdi
Čitaoci reporteri

ČITAOCI REPORTERI

Videli ste nešto zanimljivo?

Ubacite video ili foto

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa. Ne smije biti više od 25 MB.

Poruka uspješno poslata

Hvala što ste poslali vijest.

Dodatno
Izdanje: Potvrdi

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Kultura

Priče iz izolacije: Zemunica

Priča #9: Sandrijela Kasagić, Banjaluka

Izvor: iweta0077/iStockphoto

Zemunica

Bio je to april 1941. godine u Vrnjačkoj Banji, u Srbiji. Baba je pričala da su četnici noću hodali oko kuće.

Udarali su petama o pod i kuckali u prozore. Tako su ih plašili.

Njih troje je sedelo u jednom ćošku i plakalo tiho, povremeno su se borili da uspavaju malog Racu jer ga je budila glad. Imao je samo osam meseci tada. Bio je babin najmlađi i jedini brat. Baba je imala 8 godina, a njene starije sestre Lela i Dula, 11 i 16.

Četnici su jedne noći došli po Dušana, njihovog najstarijeg brata, i odveli su ga. Imao je tada 17 godina i tek je iz četnika prešao u partizane, ali mu četnici to nisu oprostili. Kada je te noći došao da vidi roditelje i decu, opkolili su kuću. Pokušao je kroz prozor da pobegne, ali su ga odmah uhvatili i odveli. Onda su, nakon nekoliko dana, pozvali njihove roditelje po telo brata, ali se nikada nisu vratili. Tek kasnije su saznali da su ih zaklali. Glavni koljač je, posle rata, držao prodavnicu u Kruševcu. Niko ga nije optužio ni za šta jer je na vreme prešao u partizane.

Deca su ostala sama i gladna u kući. Niko nije smeo da im dođe. Četnici su pretili da se ne prilazi partizanskoj kopiladi.

Jedna stara baka se prikradala do vrata i ostavljala malo mleka i hleba. Tako su preživljavali dane i nedelje. Onda su ih razdvojili i poslali u nove zatvore: domove za siročad, vašljive sobe, kuće seljaka kojima su trebale sluge za njive... Kad su porasli, okovali su se nesrećnim brakovima i životima. Baba je stalno govorila: oho ho joj, ceo život neka muka...

Slušala sam često tu njenu priču razmišljajući o tome kako bi trebalo iskopati neke zemunice. Zemunice bi nas mogle spasiti ukoliko počne rat. Ježila sam se zamišljajući taj mrak, osećajući vlagu i crve koje mile po koži u mraku. Ali tako bismo se mogli spasiti.

Ne boj se, sine. Neće više rata da bude, kaže baba.

U aprilu 1992. godine počeo je rat u Bosni. Granice su se zatvorile. Prodavnice su se zatvorile. Život se zatvorio... Taman sam stasala dovoljno da udahnem vazduh slobode i života kada se sve zatvorilo oko mene. Udisala sam ništa. Samo prazninu oko sebe. Mladost je pobeđivala prazninu željama i snovima o boljem životu.

Baba je gledala slike rata i uzdisala. Ja sam se bojala da naglas predložim racionalnim roditeljima da iskopamo zemunicu u dvorištu.

Bio je 1. april 1999. godine. Nas dvoje smo bili u podrumu zgrade na Mirijevu u Beogradu jer je ponovo počela vazdušna opasnost. Svi stanari te ogromne zgrade su bili ovde i jedva smo disali u mraku. Napolju su odjekivale bombe u Pančevu. Bombardovanje je trajalo tek 7 dana i još uvek smo reagovali bežeći u ta skloništa bez vazduha. Opet sam mislila na zemunicu u dvorištu. I na babu koja se tresla od straha kad čuje sirene i avione. Strah od grmljavine, usađen u detinjstvu i povezan sa velikom traumom, sada se spojio sa zvukom NATO aviona.

Trebalo je iskopati zemunicu, betonirati je sa svih strana i opremiti je za život. Bila je to ideja mog sumanutog uma pre nekoliko godina, ali sada bi to bilo rešenje, bar na početku bombardovanja koje će, očito, potrajati.

April je, 2020. godine. Svake večeri se ježim od zvukova helikoptera koji nadgledaju poštovanje policijskog časa. Ne mogu da izađem u 20 časova na prozor da tapšem zdravstvenim radnicima. Želim, ali ne mogu. Taj zvuk aplauza me podseća na aplaudiranje u demonstracijama 1997. Smetaju mi zvuci. Više me plaše nego činjenica da moram sedeti u stanu. Stan mi je beo i prostran i ima puno prozora. Ni nalik zemunicama, ali zemunice sada ne bi pomogle. Virus se može preneti svuda, ne znaju još uvek ni kako tačno. Nagađanja su brojna, a predviđanja su užasna. Možda ćemo provesti godine i godine u stanovima. Kad budemo izlazili napolje, usta će nam biti začepljena maskama, a ruke zatvorene u plastici. Neki spominju i čipove kojima ćemo svi biti zatvoreni u jednu aplikaciju za praćenje. Granice između zemalja će ostati zatvorene za sve, a i kad treba neko da je pređe, prvo će 14 dana biti u karantinu. To je medicinski eufemizam za privremeni zatvor u kom treba da se ispolje ili ne ispolje simptomi zaraze. Svet je postao zatvor iz koga nema izlaza. Virus će zauvek mutirati i prelaziti iz hemisfere u hemisferu i, da bismo preživeli, moramo živeti i raditi i učiti u svojim stanovima.

Imam sreće. Moj stan je beo i prostran i ima mnogo prozora. Mogu ponekad da pogledam kroz prozor i da se pravim kako normalno živim.

Moja baba je imala mnogo više sreće od mene. Živela je 81 godinu i umrla je pre ovog virusa.

Ja ne znam hoću li umreti od ovog virusa ili od straha. Noću se branim od četnika, ustaša, NATO-a, političkih partija i virusa.

Možda bi, ipak, bilo dobro iskopati zemunicu, betonirati je i opremiti za život. A pre ulaska u zemunicu, sve skinuti sa sebe, dezinfikovati, ući i nestati sa ove planete smrti i straha.

Sandrijela Kasagić, Banjaluka

(Tema ovogodišnjeg regionalnog književnog konkursa "Priče iz komšiluka" je IZOLACIJA. Sve priče koje objavljujemo možete pratiti putem facebook stranice "Priče iz komšiluka", gdje možete i "lajkovati" svoje omiljene priče...)

Komentari 3

Komentar je uspješno poslat.

Slanje komentara nije uspjelo.

Nevalidna CAPTCHA

N.

Žestoko, profesorice!

Mihajlo

Najbolja priča.

Dragan

Odlična priča, najbolja.

NAJNOVIJE

Dnevni horoskop

loader