Priče iz izolacije: Dan kada se rodila jedna baka

Opet se probudila prerano. Nije ni morala gledati na sat, godinama se budila u 5h. Navika iz vremena kada je imala razloga da sa elanom iskače iz tople postelje.

Sada je leškarila i puštala turobne misli da je prekriju, poput teškog jorgana. Nije im se opirala. Polako se okrenula na bok da može gledati na praznu stranu kreveta. Spustila je ruku ispod pokrivača i osjetila hladnoću čaršafa. Ta strana kreveta bila je hladna već 7 godina. Dignu pogled na slike na zidu. U sredini njihova, zajednička. Dva nasmijana lica, njegovo i njeno. Dala je da se uveća i uokviri kad je umro. Slika lijevo, on u JNA. U njega se takvog i zagledala, nekada davno.

Onda pogleda treću sliku. Opet osjeti onu bol koji je svu prožme. Parališe. Na slici mladić. Očeve oči i visoko čelo. Njena usta. Zajedno sa slikom uramljena i crna traka ukoso. Da ga je bar zagrlila onaj poslednji put. Bila je ljuta tada na njega. Zaljubio se u Milicu. Otišao sa njom u Njemačku. Dvije godine kasnije Milica ju je nazvala telefonom sva uplakana. Saobraćajka. Tamo su ga i sahranili. Javljala joj se Milica s vremena na vrijeme. Da joj kaže da je trudna. Pa šta? Ona ga je odvela. Ona je kriva. Više joj se ni Milica ne javlja. Sad je stvarno bila sama.

Uzdahnu duboko i pokri se preko glave. Neće ni ustajati danas iz kreveta. Zašto bi?
Učini joj se da neko kuca na vrata. Ko bi njoj pokucao? Jedina komšinica sa kojom se družila je bila u karantinu. Opet kucanje. Ustade iz kreveta i otvori vrata. - "Dobro jutro, teta Savka. Kako ste? Ja krenula u prodavnicu, pa da vas pitam treba li vam nešto?" - zvonko je odrecitovala djevojka na njenim vratima.

Savka je gledala u nju zbunjeno. Nije imala pojma ko je to. - "Ja živim u stanu ispod vašeg. Ja sam Janja. Ako vam ne treba ništa, navratiću opet ujutru."

Savka se nasmiješi. I dalje je samo zbunjeno gledala, ne progovarajući. Nije mnogo obraćala pažnju na komšiluk. A i zašto bi? - "Hvala ti." - doviknula je za njom.

Zatvorila je vrata i shvatila da se smiješi sve vrijeme. "Luda ženo" - promrmlja sebi u bradu, i krenu da skuva kafu. Odjednom je prenu zvuk telefona. Mrzila je taj zvuk.

- "Halo, Savka. Kako si? Danima te zovem. Znam da ne voliš telefon i sve to... Ali, brinem se..."

- "Znam, izvini. Dobro sam."...

Lijepo se to jutro ispričala sa bratom. Brinuo je za nju. Htio je da joj pošalje bar lijekove, da ne mora čekati u redovima. I zamolio je da se javlja na telefon. Obećala je da hoće.

"Možda bih mogla neki kolač ispeći."- mislila je, "Imam sve potrebno. Da ne propadne."
Oglasi se zvono na vratima. "O, Bože, pa šta je ovo danas?" - požurila je da otvori.
Pred vratima je stajao poštar sa paketom u ruci.

- "Imate pošiljku iz Njemačke."

Koljena joj klecnuše. Kao iz daljine je čula poštarov glas: - "Potpis, gospođo."

Unijela je paket i pažljivo ga spustila na pod. Klečala je dugo i gledala u njega, dok konačno nije skupila hrabrost da ga otvori. Namirnice, higijenske rukavice i maske, neke fine i mirisne kreme za ruke... Album sa fotografijama!!!

Pukla je, Savki, duša na pola, kad je otvorila album. Njegove oči, njegovo visoko čelo... Bucmasti, jedri obrazi i slatka, rumena ustašca. Dječačić, milog pogleda i dugih trepavica, gleda u nju. Krv njena. Život, života njenog. Sve što je ostalo iza njega je tu, na toj fotografiji. A ona ga se odricala, gurala od sebe, pravila se da ne postoji... Isplakala je Savka sve što se taložilo u njoj, sve ove godine. Svu gorčinu i bol, jer je ostala sama. I sav bijes, jer je sama kriva što ove mile oči na slici vidi po prvi put. Što se izolovala od najljepšeg što ti život može dati.

Prelistavala je album po treći put kada je opet zazvonio telefon. Javila se odmah.

- "Halo. Mama Savka, ja sam."

- "Milice..."

- "Zovem vas danima, ne javljate se. Jako ste me zabrinuli. Jeste li dobili paket?"

- "Jesam, snaho moja, jesam. Nisi trebala. Ali, album...", zadrhta joj glas.

- "Znam, mama."

Sve je Savka saznala u tom razgovoru. I koliko je bio težak kad se rodio, kad su nikli prvi zubići, kad je naučio na nošu... Čula mu je i glasić, pile babino, ali nije sebi dala da se opet slomi. Neće nju više ništa lomiti. Ni njena dobrovoljna, a ni ova nametnuta izolacija. Doći će njih dvoje kad prođe ova zaraza, sve su dogovorile, Milica i ona. Sunce babino. Taman će imati vremena da sve uredi.

Ustade, pripasa kecelju i raspjeva se po kuhinji dok je pekla kolače. Taman će se do sutra ohladiti. Spakovaće malo za Janju, a malo za drugaricu u karantinu.

Neka zna da nije sama.