Priče iz izolacije: Šampita za ručak

Mogla bih napisati priču o ženi koja se, od gubitka muža, svakodnevno bori sa svojevrsnom izolacijom. O dobroti muža, koji je bio tihi heroj u neprilikama. O hrabroj majci, koja je pobijedila najgore i koja se trenutnim okolnostima srčano smije u lice, kao što je to činila i karcinomu. O dragoj baki i njenim zlata vrijednim savjetima za sve životne nedaće. Možda o nekom posvećenom zdravstvenom radniku, dobrim ljudima u zlu vremenu, srdačnoj prodavačici ili nevjerovatnoj djeci, koja i ovo posmatraju na samo njima svojstven način. Jednostavno, mogla bih napisati priču kao sav normalan svijet. Ali, budimo realni, decenijama ne živimo baš normalno pa tako ni ova situacija nije izuzetak. Zato, dozvoliću sebi dozu luckastosti i napisaću priču protkanu humorom, uz prstohvat ironije i sarkazma. Priču kakvu bi moj dobri muž, hrabra majka i draga baka voljeli.

Mislim da maske i rukavice trebamo nositi i kod kuće, naravno i dok spavamo. Kada ustanemo, prvo treba da otvorimo sve prozore i vrata. Tu moramo biti posebno oprezni jer znamo da postoji neprijatelj veći od svih virusa i bolesti, a to je promaja. Higijenu trebamo obavljati što duže, posebno pranje ruku, dok domestosom jedino ne trebamo ispirati zube. Možda varikinom zbog izbjeljivanja, ali domestosom nikako. Slijedi doručak, kafa, čaj, kako ko voli, ali samo pod uslovom da smo prethodno sve zatvorili i da nema promaje. Dan je tek počeo. A bio bi prekratak i da traje 48 sati. Šta ova žena trabunja, zna li ona u kakvoj smo situaciji?! Zna itekako, iako je moguće i da trabunja. Sada je situacija za heklanje, pletenje, šivanje, usisavanje, crtanje, slikanje, kuhanje, pečenje, ribanje, pisanje poezije i blogova, snimanje vlogova, sijanje i sađenje, uzgajanje, rad na sebi, pogotovo rad na sebi jer tu tek imamo posla. Pa dok zamijesimo hljeb, nadođu kiflice, razvijemo jufke, zalijemo, okopamo, pročitamo Tihi Don, Čarobni brijeg, silne Hari Potere; odgledamo Dvadeseti vijek, sve moguće Igre gladi, prijestolja, prstenja... dan će itekako biti prekratak. Na društvenim mrežama, vijestima i portalima treba da ispratimo apsolutno sve: politiku, medicinu, baštovanstvo, recepte, vježbe... pritom, nikako ne smijemo zanemariti komentarisanje. Tu imamo nepreglednu slobodu i možemo da komentarišemo SVE, nije bitno da li nam je tema bliska. Takođe, trebamo lektorisati i ispravljati one što sumljaju, neznaju, nekog ko nesmie ili je nešto ostavijo, da ne govorim da imamo moralnu obavezu da ukažemo na lijepe manire i kulturu izražavanja. Shvatićete kako je dan prekratak samo za internet pretraživanje, a gdje je sve ostalo?

Prije spavanja, ni slučajno ne smijemo preskočiti generalnu dezinfekciju sebe. Dok smo u kupatilu, kuća ili stan opet treba da budu izloženi promaji. Znam da tada već padamo od umora, ali pomislimo samo kako je onaj nesretnik iz filma Gataka svaki ubogi dan strugao sa sebe DNK i ubijao tragove porodičnog stabla sve do stopedesetdrugog koljena. Možemo, naravno da možemo. Jer, mi vezemo, heklamo, štrikamo, kopamo, uzgajamo, završavamo online časove stranih jezika i programiranja, razvijamo pite, čuvamo djecu, brinemo o porodici, čitamo, peremo, ribamo, peglamo, pravimo namještaj, krečimo, dezinfikujemo, friziramo, pišemo...

Nedostaje priroda, izlazak napolje? Vrijeme radi za nas, proljeće je i bliži se ljeto, možemo izaći na terasu, balkon, u dvorište, a neko ko nema ništa od toga - fino uz prozor, ima tu dovoljno vazduha i sunčanih zraka. Ne treba kukati za džogiranjem i parkom, pa ljudi u svijetu su istrčali pomaratone na balkonima dva sa dva, a dok mi završimo sve silne obaveze, eto ga i istrčan maraton! Nedostaje odlazak u kafić? Koliko biješe onih „moramo“ i čućemo se“ odlazaka da popijemo kafu? 2365 ili ipak 2897? Imamo blagodeti interneta, napravimo kaficu i video pozivom zvrcnemo koga god želimo pa polako, a tema je napretek. Fali izlazak vikendom, neka svirka? U petak ili u subotu se dotjeramo, naspemo piće, pustimo koncert po želji, okolo postavimo živopisne kartonske likove koje takođe pravimo i voila! Nema zagušljivosti, gužve, smarača, buke. Nema ni većih troškova, a kada smo kod istih, ne zaboravimo da je kupovna moć sada manja. Zato, u skladu sa potrebama i situacijom, uopšte ne trebamo ići u velike markete i gomilati zalihe. U lokalnu prodavnicu po najosnovnije, ionako sve izmišljamo i pravimo. Tako smo i manje u kontaktu, prodavačici damo spisak i novac u kesi, ona nam donese robu do vrata, milina. Šta je s poslom? Pa ne može posao baš toliko da nedostaje. Većinu nerviraju kolege, maltretira ih šef, plata nikakva. I toliko smo željeli ono „samo da ne moram na posao“ pa još u mrski ponedjeljak. Ostaje ono najvažnije – zdravlje. Šta ako se prehladimo, nakašljemo, ako nešto zaboli? Pa, svi imamo sodu bikarbonu u kući.

Vrijeme i okolnosti rade za nas, na svim poljima. I opet nećemo sve (po)stići dok traje pandemija, životni vijek bi nam bio malo. Uh, ja sam se raspisala, a moram da idem. Ohladila mi se šampita za ručak.

Maja Đurić, Banjaluka