Priče iz izolacije: Pedeset koraka sna

Svaka je šetnja sada maštanje o šetnji. Svaka minuta ukradena stvarnosti pomaže da ovaj čudan san lakše prođe. A mnoge je minute i sate volio ukrasti stvarnosti i prije nego što je došao ovdje.

Od ove do druge klupe pedeset koraka. Tamo nedostaje nekoliko ploča na podu, već poznati zvuk šljunka pod nogama je znak da otvori oči. Tih pedesetak koraka prigoda da sklopljenih očiju bude sam u svojim mislima. Odvojen od ljudi, zgrada i zidova koji su ga okruživali. A i prije nego što je došao ovdje najviše je volio društvo svojih misli. Daleko od drugih ljudi.

„Slušaj, znam da si možda očekivao da preuzmeš sektor“- direktor nije skidao pogled s papira koje je potpisivao.

Naravno da ne skida pogled s papira kada ga ne može pogledati u oči. A zajedno su počeli kao pripravnici u banci prije dvadeset godina.

„Gledaj, ne pričam ti ovo kao direktor nekom zaposleniku“ - nastavio je direktor - „Pa zajedno smo počeli kao pripravnici isti dan. Ma ti znaš čitav naš sustav bolje nego ja. Ma bolje nego itko ovdje.“ – konačno je podigao pogled i zagledao se u njega – „Ali oduvijek si bio u svom filmu. Ne kažem ja da sve što ti preuzmeš na kraju i ne napraviš. I to odlično. Da bih riječ rekao. Ali te nema nigdje kada se treba podružiti s ljudima. Ma, barem otići na pivu s kolegama nakon posla. Misliš da se meni ide na sve te silne kave i ručkove? I čavrlja i druži sa svima naokolo stalno. Ali to ti je tako, to je dio mog posla kao direktora.“

Teško je naći vremena za pivu s kolegama kada deset do dvanaest sati dnevno vučeš projekte za sve ostale, uključujući i ne baš stvarnom poslu sklonog direktora. A onaj je nakon tri godine u firmi dobio mjesto voditelja sektora sigurno zato što ima izvanredne socijalne vještine, a ne zbog toga što je oženio nećakinju od one iz uprave.

„Ma znam da te možda muči što je on nakon samo tri godine dobio to mjesto, a ne ti koji si ovdje dvadeset godina“ – direktor se uspravio u naslonjaču – „Ali nemoj sada oko toga donositi pogrešne zaključke. Nemoj ovo sve, molim te, krivo shvatiti!“

Očito mu se događa da neke stvari ne shvati dobro. I neke ljude. Pa i svoju ženu.

„Možda je moguće da je moglo biti drugačije. Mogli smo još pokušati. Pronaći druge liječnike. Ili nekako drugačije. Biti uporniji oko posvojenja možda.“ – gledala je preko njega, negdje neodređeno, pa tiho nastavila – „Meni se činilo kao da te sve to jako muči pa da zato izbjegavaš konkretne razgovore. Kao da sam ostala sama u svemu tome. A ti si, kao i uvijek, bio u nekom svom filmu. Ili si radio. Ili u šetnjama i po planinama. A onda sam i ja utihnula i povukla se u sebe. I tada je to bilo to, ono što smo imali počelo je nestajati.“

Stvarno je to želio. Moguće da mu je to bila i jedina stvarna i istinska želja u životu. S nekim stvarima mu je bilo teško suočiti se. Trebao je drugačije tada, možda bi sve krenulo drugim putem.

„Ne znam zato što si sada tako šokiran. I ljut. I razočaran“ - jedva je čekala da prođe tih nekoliko neugodnih minuta razgovora koji se morao obaviti - „Razgovarali smo već prije da možda imamo otvorenu vezu pa da pokušamo tako spasiti barem nešto od onoga što smo imali nekad. Ja sam mislila da ti već odavno petljaš s nekom od onih svojih u planinarskom društvu. Ili s nekom s posla.“

Možda jesu razgovarali o otvorenoj vezi. Možda se i ovaj puta nije mogao suočiti s nekim stvarima. Pa zato nije niti shvatio da su tako nešto i dogovorili. Sve do dan prije, dok nije naletio na svoju ženu s nekim drugim u čvrstom zagrljaju na parkingu. Dok se vraćao iz šetnje.