Priče iz izolacije: Moje će uspomene biti dosadne

15. ožujka 2020.

“Skidaj se do gola!” naredila je mama čim je tata ušao u stan. Tata je namignuo i rekao “Opa! Može!” a ona mu je rekla da ne bude idiot i da se s virusom ne zeza pa je tata bacio robu u mašinu i nije se više zezao. Mama je sve u stanu našpricala nekakvim smradom. Poubijala je nevidljive viruse. Rekla mi je da to sve zapišem da imam uspomene kada budem velik. Od sutra nema škole.

16. ožujka 2020.

Dosadno mi je. Pitao sam mamu mogu li na igralište. Rekla je “Ne”. Onda sam predložio da odemo do dućana, ali je rekla “Ne”. Pa sam pitao smijem li kod Roka pa je rekla “Naravno da ne”. Onda sam rekao “Idem se bar voziti biciklom po kvartu kada sam na praznicima”, ali mama je rekla da nisam na nikakvim praznicima nego u karanteni i da odem učiti. Ja sam rekao “Nisam u nikakvoj karanteni nego sam doma,” a ona je rekla “Pa da.” Rasplakao sam se jer je naš stan sad karantena, a ja ne znam što znači karantena. Mama me zagrlila i rekla je da razumije da mi je teško, ali da ćemo biti zajedno i da će nam biti super. Bilo mi je lijepo kad me mama grlila pa sam još malo plakao, ali više nisam znao zašto. Opet mi je rekla da odem učiti pa sam otišao u sobu i gledao kroz prozor.

22. ožujka 2020.

Ujutro je bio potres! Jako se treslo, baš sam se prestrašio. Kada su mama i tata utrčali u sobu, isto su izgledali uplašeno. Mama me zagrlila i zaurlala na tatu “Izgledaj normalno, isprepadat ćeš jadno dijete!” pa sam se prepao još više. Onda je mama rekla da mora sjesti, ali je ostajala stajati, a tata je strpao kekse i čiste gaće u ruksak. Susjedi iz zgrade su se skupili pred ulazom i uzbuđeno jedan drugome skakali u riječ. Mama je tati rekla da su oni svi idioti, a meni da hodam po bijeloj crti. To mi je bilo super jer inače nikada ne smijem hodati nasred ceste. Vani je padao snijeg i bilo je jako hladno. Kada smo se vratili doma, mama je rekla da je pravo čudo da se razbila samo odvratna vaza koju je dobila od bake. Onda mi je rekla da ne kažem baki da je to rekla.

23. ožujka 2020.

Bojao sam se da ću sanjati potres pa sam spavao s mamom i tatom u krevetu. Zaboravio sam baki spomenuti vazu kada smo pričali na telefon. Mama mi je dala lizaljku.

27. ožujka 2020.

Dva su susjeda šetala s maskama preko usta. Viknuo sam “Dobar dan”, a mama se zaderala da se maknem s prozora. Oni me nisu ni pogledali. Možda ljudi s maskama ne vide one bez maski?

2. travnja 2020.

Tata svaki dan ide na posao. Mama radi od kuće. Jučer je tata mamu pitao što je za večeru, a ona je rekla “To nije moj problem!” i zalupila vratima od sobe. Onda ih je opet otvorila i zaurlala: “Ja sam kuharica, čistačica, radnica, učiteljica i psiholog 24 sata dnevno i ne da mi se više!” i opet ih je zalupila. Tata nam je napravio jaja na oko. Pitao sam tatu zašto mama lupa vratima kad se to ne smije, a on je rekao da je mama umorna.

07. travnja 2020.

Užasno mi je dosadno. Mama je buljila u TV i rekla da radim što god hoću, da je nije briga. Pitao sam je zašto plače, ali je rekla da šmrca jer je prehlađena i da ne moram brinuti, nije korona. Zaboravio sam da trebam brinuti oko korone. Sada brinem oko korone.

14. travnja 2020.

Morao sam učiti pa sam zamišljao da se igram s bijelim psićem. Pitao sam mamu kada ćemo kupiti psa i ona je rekla “Nikad”. Vjerojatno sam izgledao jako razočarano jer je dodala “Možda kada budeš imao trinaest godina”. Još tri godine bez psa.

19. travnja 2020.

Dok smo gledali film o gusarima, pitao sam mamu da mi napravi kakao. Ona je rekla “Tata će”. Tata je zaboravio, a ja ga nisam podsjećao jer su on i mama ležali zagrljeni na kauču i izgledali su jako sretno.

24. travnja 2020.

Priznao sam mami da ne učim svaki dan. Ona je rekla: “Ni ja više ne oblačim hlače za posao!” Jako se smijala pa sam se i ja smijao iako nisam razumio zašto. Izgledala je lijepo u bijeloj košulji i hlačama od pidžame na zvjezdice.

29. travnja 2020.

Pitao sam mamu kada ću opet u školu i ona je rekla “Nikad” pa sam se rasplakao. Onda je rekla “Žao mi je, zezala sam se, počet će škola čim virus nestane, bit će opet sve normalno”. Zagrlila me i rekla još “Znam da ti je teško, svima nam je teško” i “Evo, sutra smijemo malo u šetnju,” a ja sam rekao “Mama, neću više pisati dnevnik, ništa se ne događa, dosadne će mi biti uspomene”. Ali možda me nije čula jer sam to rekao u sebi.