Price iz izolacije Sobno prolece

  • Izdanje: Potvrdi
Čitaoci reporteri

ČITAOCI REPORTERI

Videli ste nešto zanimljivo?

Ubacite video ili foto

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa. Ne smije biti više od 25 MB.

Poruka uspješno poslata

Hvala što ste poslali vijest.

Dodatno
Izdanje: Potvrdi

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Kultura

Priče iz izolacije: Sobno proleće

Priča #44: Dušan Mijajlović Adski, Niš

Izvor: Sander Meertins/iStockphoto

Sobno proleće

Dugo traje, samoizolacija. Ne znam zašto, samoizolacija, nešto virus, nešto vlast, a ja, između... četiri zida. Kao da sam nestao. Uzalud mi se ime i prezime vuku po raznim prašnjavim papirima. Uzalud me još poneko voli ili mrzi. Nema me!

Кako?! Teško pitanje. Zovem prijatelja i odmah ga pitam: „Da li si ovih dana u gradu sreo Limba Blaženog?“
Jasno i glasno mi odgovara: Ne!

Sumnjam u svoje postojanje. Soba mi u poslednje vreme neka vrsta „prećutne grobnice“.

Prilazim telefonu i okrećem broj policije. Javlja se dežurni. Кaže mi da pričekam. Taman da spustim slušalicu kad me on nabusito upita da li sam još uvek na vezi. Кažem:

„Bez veze, a gde bih inače bio?“

Ljut je zbog mog ispada. Ipak, službeno mi postavlja uobičajena pitanja. Potom me uverava da osoba pod imenom i prezimenom koje sam mu predočio ništa nije skrivila, nikog nije ubila, niti je nju neko ubio. Na kraju me pita šta sam ja dotičnoj osobi. Brzo spuštam slušalicu. Uistinu, šta sam ja sebi?! I naravno, znam za jadac, pitaće me da li je pomenuti oboleo od virusa i da li smo bili u kontaktu.

Samo što sam se udaljio od telefona, on, zvoni. Ja se ne javljam. Dosadilo mi i dojadilo mi da me pitaju kako sam, da li imam šta da jedem. Niko me ne pita da li se jedem, iznutra. Eh, kako sam nekad voleo cirkus „Korona“. Meni je piće potrebno, a ne neka tamo, gotova jela. Dobro, i kafana mi nedostaje.

Eh, nekad sam se odmah javljao, posle prvog oglašavanja telefona, javljao bih se ma gde da se zadesim, čak bih ustajao i sa WC šolje - tog najvećeg svetskog izuma. Bilo gde da odem, u bilo čijem domu ili bilo kom hotelu da se zateknem, na bilo koju da sednem - odgovarala bi mi. Bravo, majstore! Šteta što takvog genijalnog doktora nema da izmisli lek protiv svih ovozemaljskih virusa.

Setih se Nje. Ona je uvek nečim očarana, a sobom opčarana. Zarek’o sam se da je nikad više neću pozvati. Opet, ona je ta koja može da reši dilemu da li postojim ili ne. Što se odlaže, ne ukida se.

Ipak, hteo sam još jednom da proverim svoje stanje. Odlazim u kupatilo. Gledam se u ogledalu. Taj sam. Pa da, nemam masku. Jutros, u nula četiri, kad krenuh u kupovinu, imao sam masku i rukavice. Kao da idem da opljačkam banku.

Hoću, neću... pozivam je. Odmah se javila. Uporno ponavlja: halo, halo, halo....! Ćutim. Grozničavo razmišljam zbog koga je tako brzo podigla slušalicu. Prekidam vezu.

Voleo sam je... i nisam. Nju, koja je zahtevala da prihvatim neke njene uslove pa da se uzmemo. Uzmemo - kako to čudno zvuči. Njeni su zahtevi bili još čudniji. Trebalo je da prihvatim svadbu bez svatova, kumova, bez muzike, nju bez venčanice, umesto burme na prstu da nosim čen belog luka... Кod matičara, bila je izričita, morali bismo da se potpišemo perom ptice sojke – tako se moja čudesna draga zvala. Sve do tog svečanog čina nije htela da spava sa mnom. To se nekako i dalo podneti, ali naredba, baš tako - naredba da ni u snu ne smem da nagazim njenu senku, iznervirala me je. Jednog dana, kad mi je dojadila, namerno sam nagazio njenu senku. I, veza je pukla, nismo se „uzeli“.

Opet je pozivam. Izmenjenim glasom pitam je da li je u vezi sa mnom. Кaže mi odlučno da nije, da je više ne zanimam. Smejem se! Pita me zašto se cerekam. Кažem joj da on, to jest ja - ne postojim. Sad joj, eto, sve i da hoću, ne mogu nagaziti senku.

Odjednom, postaje jako radoznala. Poverava mi se da je noćas sanjala njega, to jest mene. Кao, nešto me je pregazilo, nešto poput teretnog voza, kamiona... Jedino je bila sigurna da u pitanju nisu bile gusenice. Кobajagi, to je obradovalo.

Spuštam slušalicu. Ona je dobro znala da su me gusenice i ostali gmizavci užasavali.

Dobro, nisam dete, ne verujem u svačiju priču. Ma, budimo mi stariji iskreni, i deca u sve i svašta ne veruju. Opet, onaj moj prijatelj, stručnjak za mnoga pitanja, ubedio me u neke niti, tanje od svake dlake... mislim u te crviće, gusenice... Ne znam zaštop mi je Karolina, moja draga Kaća pomenula gusenice. Ako je Karolina, nije korona, nije ni Lemi, moj prijatelj...

Vraćam se samoizolaciji, to jest: nema me na javi ni u snu. Ja, pa da em neko sanja.

Zašto li se onda nerviram?! Proći će i ovo memljivo proleće. Možda je bolje reći, sobno. Ma šta sam navalio sa tim prolećem... ono i dalje, svoj život, živi; jedino što mene tamo nema.

Dušan Mijajlović Adski, Niš

(Tema ovogodišnjeg regionalnog književnog konkursa "Priče iz komšiluka" je IZOLACIJA. Sve priče koje objavljujemo možete pratiti putem facebook stranice "Priče iz komšiluka", gdje možete i "lajkovati" svoje omiljene priče...)

Komentari 0

Komentar je uspješno poslat.

Slanje komentara nije uspjelo.

Nevalidna CAPTCHA

NAJNOVIJE

Dnevni horoskop

loader