Price iz izolacije Kad vreme stane

  • Izdanje: Potvrdi
Čitaoci reporteri

ČITAOCI REPORTERI

Videli ste nešto zanimljivo?

Ubacite video ili foto

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa. Ne smije biti više od 25 MB.

Poruka uspješno poslata

Hvala što ste poslali vijest.

Dodatno
Izdanje: Potvrdi

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Kultura

Priče iz izolacije: Kad vreme stane...

Priča #59: Nataša Taylor - Krajinović

Izvor: Getty Images

Kad vreme stane podigni pogled i primeti život oko sebe.

Već tri nedelje skučeni u jednosobnom stanu, sede otac i majka sa dva odrasla sina. Prvi put zajedno. Prvi put suočeni sa spoznanjem koliko se zapravo ne vole. Godinama su se zavaravali. Bežali iz stana. Deca u druženja, duge vožnje biciklom, kafiće. Otac u svoj poslovni prostor, gde se skrivao u produženom radnom vremenu, izmišljenom da bi izbegao odgovornost za sve ostalo. Tu je zamišljao da je poštovana glava porodice iz prošlih vekova. Sanjao je de je kralj, vojvoda, knez i zaboravljao na premali dom, u kom sinovi spavaju na sofi više od 20 godina.

Snovi mu danas ne stižu. Gleda oko sebe drugačije i vidi zidove koji mu se stalno približavaju. Guše ga, kao i pogledi ukućana. U njima ne vidi obožavanje, ni ljubav. Jasno mu je da im smeta. Navikli su se na njegovo odsustvo pod izgovorom da mora radi, često i noću, i da ga mrze za sve godine kada je spavao po danu terajući ih da se kreću kao senke. Jasno mu je da mu ne opraštaju otetu slobodu da se smeju spontano i kad požele. Hoće da pobegne, ali do kuhinje je samo osam koraka.

“Samo da se virus brzo smiri”, kaže majka, uvučena u ćošak sofe u pokušaju da se smanji. Volela bi da postane prozirna, nevidljiva oku muža. Želi da spreči ponovni izliv tornada iz njega. Dve decenije ga se boji. Dve decenije strepi od njegovog povratka kući. Retka jutra kada se budila sama, bez besnih talasa ruke koja je trese, proslavljala je kao praznik. I baš sada je morao ovaj grozni virus da ih zarobi sa njim. Godinama, poput vojskovođe, sa decom smišlja neuspešne taktike za primirje i sanja kako će ga ostaviti. Godinama njena plata ne dopušta takav luksuz. Trpi na površini, dok njeno telo razvija bolest da je oslobodi zauvek.

“Ne naslanjaj se na zid”, zagrmi otac na mlađeg sina. “Koliko puta da ti kažem da neću da opet plaćam za krečenje.” Ne shvata da je od poslednjeg farbanja zida prošlo više od deset godina. Ne zna koliko brižno oni čuvaju te zidove od fleka, kako se sa strahom kreću kroz stan. Ne vidi da je između sina i zida prostor od deset santimetara. Ne vidi, već jače steže večno stegnutu vilicu, dok se ponovo okreće od kuhinje da bi napravio osam koraka do izlaznih vrata. Muči ga unutrašnji elektricitet, naboj nervoze od nagomilanih loših misli, koji ne želi da zadrži za sebe. Potrebno mu je da ga prebaci na nekog od njih, ali se boji pogleda koji će uslediti. Negde duboko, u dobro skrivenom kutku svoje duše, zna da mu je potrebna njihova ljubav. Zato želi da ih natera da ga vole. Želi da ih natera da ga obožavaju. Davno je otkrio kako da koristi njihov strah i pretvara njihovu pokornost u priču o porodičnoj sreći. Želi da viče, ali nešto se lomi u njemu. Gura mu se u vidokrug nejasno saznanje da je nepodnošljivost malog stana u ovoj situaciji njegova krivica. Gnuša se samog sebe. Zna da ne zaslužuje njihovo poštovanje. Shvata da nikada nije pokušao da nešto promeni. Živeo je životom večnog tinejdžera i tretirao svoju porodicu kao izvor za zadovoljavanja samo svojih želja. Ubeđivao ih je kako puno radi i pravdao svoju lenjost ratom, državom i promenama tehnologije. Da bi se vakcinisao protiv istine, izgradio je sebi kulu u vazduhu gde je živeo u lažnim pričama svoje veoma bujne mašte. Pritisnut teskobom nabubrele istine zaustavi se na sred dnevne sobe niskog plafona, koja mu se sada učini još manjom.

“Izvini tatice”, požuri mlađi sin da ga odobrovolji. Upozorile su ga očeve stegnute pesnice. Puzao bi i ljubio mu stopala kad bi to pomoglo. Neće. Dobro ga zna. Očev udisaj se ubrzava. Mora brzo da misli. Postoji samo jedan mogući lek za situaciju, taj jedinstveni, dvadeset godina stari trenutak u očevoj karijeri. Možda opet upali. On o tome uvek voli da priča. “Tatice molim te pričaj nam o tome kako si napravio onaj veliki posao.”

Presečen u želji da eksplodira svoje misli preko porodice, otac zbunjeno podigne pogled. Vidi tri para očiju usredsređenih na njega. U zbrci neotelotvorenih emocija u njemu se budi stvarna iskra ponosa. Možda ga ipak cene. Možda ima nade. Seda u svoju fotelju, strateški postavljenu naspram njih. U ponovo postavljenoj samo-iluziji, počinje da plete rečenice čiju melodiju svi znaju napamet. Niko ne protestuje. Pritisak situacije ih tera da se prave da uživaju. Ubrzo počinju da se smeju, razmenjujući poglede između sebe. Prvo bojažljivo, a zatim sve glasnije. Ne očevoj priči, niti odavno izlizanim šalama, smeju se sebi i svojoj slabosti. Smeju se dok im se tela ne počnu tresti, i oči ne zacakle. I taj smeh se polako provlači kroz zidove njihovog stana i osvetljava strahom ispunjen grad.

Nataša Taylor - Krajinović

(Tema ovogodišnjeg regionalnog književnog konkursa "Priče iz komšiluka" je IZOLACIJA. Sve priče koje objavljujemo možete pratiti putem facebook stranice "Priče iz komšiluka", gdje možete i "lajkovati" svoje omiljene priče...)

Komentari 0

Komentar je uspješno poslat.

Slanje komentara nije uspjelo.

Nevalidna CAPTCHA

NAJNOVIJE

Dnevni horoskop

KUHINJA

loader