Novinarka Monda posetila je Nikoziju, glavni grad Kipra podeljen na dva dela, dve vere, dva jezika, dva načina života, dva mobilna operatera, podeljen i bukvalno Zelenom linijom poslednjih 40 godina.
Nikozija, Lefkozija, Lefkoša. Isti grad – tri imena, primetićete. Zvuči prilično zamršeno. Kao i još mnogo toga u glavnom gradu Kipra.
Nikozija je Berlin na istoku, samo daleko manje šarmantan. I dok je Berlinski zid sagrađen u nameri da zaustavi odliv radnika i ekonomski bilans, zid koji je podelio Nikoziju bio je oličenje malo drugačijeg Hladnog rata. Ali za normalnog čoveka svaki je rat izgubljen još u startu. Do podele grada, kao i ostakta Kipra, na severni i južni došlo je kada su Turci izvršili invaziju 1974. godine. Sve do 2008. stajao je između kiparskih Grka i UN tampon zone.
Od 3. aprila 2008. u Ulici Ledra (grčki: Οδός Λήδρας Odos Lidras, turski: Lokmacı Caddesi) otvoren je prolaz iz jednog u drugi deo grada, koji i ne govore istim jezikom. Da pojednostavimo, ako živite u Beogradu: zamislite kada bi Tadeuša Košćuška ulica bila Zelena linija, a vi sa sve pasošem prelazili iz Knez Mihailove na Kalemegdan i obrnuto. Do pre 100, 200 godina možda to i nije bilo tako neprirodno, ali danas jeste. Danas ovo nije jedini "granični" prelaz, ali je svakako najfrekventniji za pešake s obzirom na to da se nalazi u srcu starog dela grada koji je opasan venecijanskim zidinama iz XVI veka.
Počnimo od mape grada. Gospođa, koja je pobegla sa časa kada se učila ljubaznost, zaposlena u kancelariji Turističke organizacije Kipra dala nam je mapu grada u kojoj je ucrtan samo detaljni plan (pogađate!) južne Nikozije na mestu severnog bez ijednog jedinog naziva ulice samo piše: "Area under Turkish ocuppation since 1974" (oblast pod turskom okupacijom). Čak ni Ledra Street Checkpoint nigde nije obeležen.
Tražeći ga šetali smo praktično uz Zelenu liniju sa južne strane gradskog jezgra. Za stranca nije baš prijatno iskustvo. To područje je naseljeno, rekla bih, mada nema mnogo ljudi na ulicama. Kuće su u pojedinim delovima skoro uz samu granicu, zapuštene i nanizane jedna do druge, bez dvorišta, sa pogledom na ruinu koja govori: na drugoj strani je jezivo. Ponegde je postavljena i bodljikava žica, za svaki slučaj, na vrhu betonske konstrukcije ili već nesrećne zgrade koja se tu našla praktično na međi, a sada u svojstvu "granice". Fotografisanje je strogo zabranjeno.
Istine radi, videla sam i nekoliko lokala koji izgledaju kao da rade ili su bar nekada radili, a najveći utisak svakako je ostavio – Kebab House Berlin Wall No2.
Dve ulice dalje konačno smo došli do Ledre. Na prvi mah nisam bila sigurna da smo na pravom mestu jer sam u startu videla gužvu, kafiće i restorane, pa tek onda granični prelaz. Tu morate da se legitimišete ukoliko želite da uđete ili izađete iz Turske republike Severni Kipar. Iako samoproglašena i međunarodno nepriznata država – carinici će vam "lupiti" pečat Severnog Kipra. Kada se vraćate natrag ukoliko ste stranac grčki Kiprani vam neće dodatno pregledati dokument. Na ulazu u severni deo dočekaće vas i improvizovani info pult gde možete da dobijete mapu grada (ovaj put bez južnog dela), objašnjenje koje su najveće atrakcije, kao i predlog šta da vidite u ostatku severnog Kipra.
Najduža ulica u Nikoziji, Ledra, je na jugu šoping zona, a na severu se razliva u više manjih. Turci su uz granicu sasvim očekivano postavili bazar, međutim stekla sam utisak da ovdašnji trgovci nisu tako vešti, čitaj: nezainteresovani da prodaju svoju robu. Roba je vrlo jeftina i na prvi pogled je jasno odakle dolazi i kakvog je kvaliteta, a videla sam čak i turske slatkiše i slane grickalice. Osim u novim turskim lirama, cene su istaknute i u evrima (odnos 3:1) i niko vas neće ni popreko pogledati kada želite da platite u ovoj valuti. Kad je nemaština svi su novci dobri.
Šetajući Lefkošom tik uz granicu imala sam utisak kao da se nalazim među kulisama za turiste, sa mnogo statista – od školske dečice koja se jure kroz gužvu do zaposlenih trgovaca svim i svačim. Ni danas nisam sigurna da li sam to ja sve posmatrala kroz lupu ili su sasvim prirodno sva dešavanja skoncentrisana na taj mali prostor uz zid.
Verovatno je to njihov uobičajen svakodnevni život, pa čak i ne obraćaju pažnju kada prođe maslinasti kamion sa vojnicima. Ja sam, priznajem, malo cviknula. Nije mi baš prijatno kada vidim uniformisana lica, a tamo ih ima nekoliko hiljada i među njima su srpski mirovnjaci.
Imajući pred očima sliku Grand bazara morala sam da zavirim na gradsku pijacu Bandabulya iz 1932, ali ovaj nije ni prići istanbulskom. Jedina dobra stvar je što smo na putu odatle do Selimiye džamije sasvim slučajno spazili oglas za dervišev šou. Na to su mi skrenuli pažnju još u Beogradu, a vi pogledajte snimak, pa sami procenite da li vredi pola sata i sedam evra.
Zato pak nemojte da propustite najvažniju džamiju na Kipru. Čak i da ne preferirate da obilazite verske objekte, ako ste poštovalac arhitekture treba dobro da osmotrite ovu građevinu iz XIII veka, nekadašnju katedralu Svete Sofije.
Jedina lepša građevina koju sam u severnoj Nikoziji videla je Bujuk Han. Nju je krajem XVI veka podigao Sinan paša. Sagrađena je od žutog kamena, kružnog je oblika, na dva sprata i ima 68 soba, gde su putnici namernici mogli da se odmore, i 10 prodavnica. U nekadašnjoj gostionici sada su umetničke galerije, prodavnice ručnog rada i kafe restoran.
Treća najzanimljivija građevina u Lefkoši je Britanska kolonijalna palata pravde na Ataturk centralnom gradskom trgu. Ona je pre više od 100 godina korišćena kao kancelarije za javne službe, a danas prostor oko nje izgleda kao da je neko pravio žurku 80-tih i narednog jutra nije rasklonio nered.
Kada bi trebalo da izdvojim samo jedan objekat koji treba da posetite u (južnoj) Nikoziji, onda bi to bez dvoumljenja bio Ledra Museum Observatory, na poslednjem 11. spratu Shacolas tvrđave. S obzirom na to da je najviša zgrada u Lefkoziji sa njenog vrha se pruža pogled na ceo grad, a osim toga unutar muzeja imate velike touchscreen uređaje sa prikazom prizora koji vidite kroz prozor ispred sebe i informacijama, istorijskim fotografijama, maketama, 3D prikazima o znamenitostima. Ulaz je svega dva evra. Ukoliko niste sigurni šta treba da obiđete, a nemate mnogo vremena, možda je ovo idealno mesto da započnete svoju turu kroz Nikoziju. Dobro se informišete i onda odlučite šta je vredno vaše pažnje.
Nisam neko ko mahnito ulazi u muzeje samo da bi se reklo da sam bila, već zaista biram samo ono što me interesuje. Ukoliko volite istoriju i želite nešto da saznate o kiparskoj, onda vašoj pažnji preporučujem Cyprus Folk Art Museum, koji se nalazi u više od šest vekova staroj zgradi nekadašnjeg manastira.
Na obodima starog grada, postojale su kapije za ulazak u grad, od kojih je očuvana i najpoznatija Famagusta kapija. U njoj se danas održavaju izložbe, predavanja i koncerti, a njena unutrašnjost veoma podseća na zidine Kalemegdana. Većina starih kuća je restaurirana, a u okviru starog grada nalazi se i Etnografski muzej, Katedrala Svetog Jovana i velika palata Arhiepiskopa Makariosa III, prvog i doživotnog predsednika republike.
Generalno, da do detalja obiđete sve znamenitosti Nikozije nije vam potrebno više od dva dana i to bez mnogo žurbe. Ako ste već na Kipru svakako ne treba da propustite glavni grad. Biće vam potrebno oko sat vremena autobusom iz Larnake, koja je početna kiparska tačka gotovo svakog stranog turiste, jer je tu nakon podele ostrva glavni internacionalni aerodrom gde sleću i putnički avioni iz Srbije.