Godina proizvodnje i nevreme očigledno su bili protiv Boba Dilana, glavne zvezde Radar festivala u Varaždinu u petak.
Posle celodnevne kiše, na vetrovitih deset stepeni, praznjikavi stadion Varteksa do pola je bio popunjen tek pred sam početak njegovog nastupa. Publika je većinom bila iz Hrvatske, mada je bilo i posetilaca iz regiona i sveta koji su potegli da vide živu legendu rokenrola.
Fenomenalni Drago Mlinarec i Majke u akustičnoj verziji, kao i Manic Street Preachers bili su samo predgrupa. Bob Dilan je Festival!
"Maniksi" su, pored celog repertoara svojih hitova, uspeli da pređu put od Rijaninog kišobrana, koji je tako legao na kišu koja je polivala Varaždin, do Nirvane. Na kraju nastupa su obećali da će doći i sledeće godine, ali im možemo poručiti: "Neka hvala, ne želimo ponovo standardan r'n'r nastup bez nadahnuća."
No, fanovi hrvatske fudbalske reprezentacije su im sigurno zahvalni što su njihovu reprezentaciju veče ranije bodrili i članovi benda na Trgu Bana Jelačića u Zagrebu.
Skoro na vreme, na binu sa grejalicama, koju "nadgleda" tribal, svevideće oko, izronio je Dilan i petočlani "His Band"
Stadionom je odjeknulo: "Ladies and gentleman, please welcome the Godfather of rock'n'roll, the voice of the 60's, ... bla bla... another recording artist BOB DYLAN!"
Mračno stilizovan bend - crna pozadina, svi u sivim odelima, sa crnim šeširima, osim bubnjara koji je nosio crnu štofanu kapicu, započeo je nastup bez ikakvog obraćanja publici, kao na folk vašaru u zabačenoj selendri. Ili, što bi sigurno bio bolji doživljaj, kao da je svako u publici bio sam u svojoj sobi.
I mnogi poklonici poneli su šešire u čast pesnika, kantautora, stvaraoca, nečijeg dede, pa i naš reditelj Milutin Petrović koji je pokušao da zavede MONDO na pogrešan trag, tvrdeći da šešir nosi zbog Milića Vukašinovića.
Po želji zvezde festivala, organizatori i mediji su naterani da odstrane fotoaparate i kamere i obezbede mu maksimalnu privatnost. Momci iz Manic Street Preachers misle da je to sve zbog starosti, neki su bili skloniji zlobi pa su se pitali hoće li i publika biti zamoljena da napusti stadion.
U laganom, toliko laganom početku, krenuo je rok bez rokanja, sa Dilanom hladnim kao gemišt zagledanim u dirke klavijature, povremeno zatvorenih očiju iza usne harmonike, dok plete ep od svojih omiljenih priča i istraživanja muzičke baštine.
Hodočasnici su se hipnotisani grejali u prvim redovima, dok su se ostali zaljubljenici razbežali između redova za bonove i šankova gde su naručivali hranu i piće, u tipičnoj festivalskoj atmosferi. Tokom dvosatnog nastupa provodili su se kako su znali i umeli. Važno je bilo biti tu.
Reakcija publike došla je na samom kraju, pošto ih je Dilan pozdravio sa "Thank you, friends" i predstavio svoj očekivano vrhunski bend, a potom prvi i jedini bis završio rok etalonom "Like A Rollin' Stone". Usledio je ceremonijalni poklon i huk publike. Ali kasno je, svetla se pale, a Bob više nije tu. Ako je uopšte i bio.
(www.mtsmondo.com)