Sjećate se kada su filmovi bili zabavni? "Baby Driver" je tu da vas podsjeti.
Sjedinjene Države su se godinama okretale prema Britaniji u potrazi za velikim glumicama i glumcima. Preko okeana su tražili nijanse aristokratije i sofisticiranosti koja je, izgleda, oduvijek bila deficitarna. Sa rediteljima je slučaj bio sličan. U zadnjih nekoliko godina britanski autori su bila izbor studija za visokobudžetnu „pametnu zabavu“.
Ovaj film ima sve predispozicije da postane mlađim generacijama ono što je Romima bio Brus Li ili seoskim neženjama Radoš Bajić.
Sem Mendez je preuzeo najpoznatiju britansku franšizu uradivši posljednja dva Bonda, dok je Kris Nolan vratio nadu u Batmana. Pančlajn je postao da sve zvuči pametnije sa britanskim akcentom (iako filmovi govore drugačije). Ridli Skot nije snimio pristojan film skoro dvadeset godina, a nije da ne snima. Zbog ovih trinaest zadnjih treba mu oduzeti ona dva odlična. Nolan je uspio ubijediti najširu publiku da je njegov rad visokobudžetna pamet, a ne skupi đubar upakovan u najšareniji ukrasni papir. Kada se o Nolanu radi fascinantno je to što svi fanovi gube „ukusi su različiti“ floskulu i prelaze u agresivnu odbranu. Nikada nisam bio fan, a ova zadnja tri filma bi diskreditovala i reditelja kojeg volim.
Edgar Rajt je ono najdivnije filmsko derle. Ono što su nekada bili Spilberg, Kopola i kompanija, kasnije Tarntino i Sodenberg, danas je Rajt. Njega smo se dotakli u tekstu o manje poznatim britanskim serijama, pošto je u paru sa Sajmonom Pegom bio ključni dio nekih od ponajboljih novijih serija, na čelu sa njihovim čedom „Spaced“ (nađite vremena ako već niste). Rajt je slavu stekao „krv i sladoled trilogijom“ koju čine „Shaun of the Dead“, „Hot Fuzz“ i „The World's End“. Žanrovski filmovi, u ovom slučaju zombi, naučnofantastični i policajski film, na britanski način. Prije finalnoga filma trilogije Rajt je uspješno prešao u SAD sa brzom, razigranom i vizualno impozantnom tinejdžerskom komedijom „Scott Pilgrim vs. the World“. Nije lako postati ravnopravno ime u Holivudu, ali Rajt je sa novim filmom skrenuo pažnju cijele industrije na sebe.
„Baby Driver“ je preko potrebna zabava, stilizovana, zanatski veoma potkovana razigranost. Komedija obično nije žanr koji karakteristiše preterana vizualizacija ili konkretni autorski pečat. Rajt je reditelj komedija sa jako konkretnim i prepoznatljivim stilom, jedna od stvari koja ga čini autorom. Kada sam rekao da je Rajt filmsko derle, mislio sam na beskrajno poznavanje filmova koje rezultira u moru referenci koje ne odvlače pažnju „običnom“ gledaocu, a kojima dodatno kupuje filmske geekove slične sebi.
„Baby Driver“ je dokaz da zabavno ne mora biti trivijalno, a stilizovano može da nadogradi priču, a ne da nužno sakrije njene mane. Bojiš li se boga, Nolane? Kasting je urađen odlično. Naslovna uloga je otišla najrendom bijelom klincu. Zašto? Zato što je baby, a sve bebe su iste. Kevin Spejsi je već uigrano negativac veći od života, kao što je Foks uberkul crnac. Foks jeste crn, ali mislim da ga je druženje sa Tarantinom pokvarilo. Rajt je priznao da je ulogu Džona Hama pisao isključivo za njega tako da je Ham ispoštovao. Ejza Gonzales je tu da bude eye candy. Nije slučajno dobila ulogu Selme Hajek u TV verziji „From Dusk till Dawn“. Lili Džejms igra i izgleda kao da stvarno o njoj pišu indie pjesme. U filmu gdje je muzika ključ, saundtrak je očigledno fantastičan. Plejlista pokriva najrazličitije pravce, ali Rajt ostaje dosljedan Engleskoj i ključna pjesma je Queen - zato što Queen!
Ovo je omaž i bitan novi unos u (pod)žanr prepun kvalitetnih filmova. Ne radi se samo o očiglednim referencama kao što su Volter Hil i njegov kvlt-klasik „The Driver“, već i onim opskurnim, odavno zaboravljenim, kao što je „Hudson Hawk“. Ovaj film ima sve predispozicije da postane mlađim generacijama ono što je Romima bio Brus Li ili seoskim neženjama Radoš Bajić. Ne bi me čudilo i da pročitam kako je sutra neko slupao tatinog Golfa lubeničara pod uticajem ovog filma zato što je film jednostavno jako kul.
(Nemanja Savanović za mondo.ba)