Važno je da žrtva nasilja zna da krivica nije njena
Za žrtvu nasilja važno je da zna da je krivica uvek na počiniocu i da one nisu odgovorne za postupke onoga ko im je naneo zlo, ističe sagovornica Tanjuga, Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra.
Ona je objasnila da su nekada potrebni meseci, pa i godine terapije da žrtva shvati da ona nije kriva.
Povodom slučaja poznatog učitelja glume Mike Aleksića koga je glumica Milena Radulović javno optužila za silovanje, a navode o nasilničkom ponašanju potvrdili i drugi polaznici škole, Macanović smatra da je potrebno napraviti razliku u ovaklvim slučajevima - jer, kaže, nije isto da li je nasilnik nepoznata osoba ili neko kome je žrtva ukazala poverenje.
Navodi da su istraživanja pokazala da postoje tri načina na koja žrtva reaguje u stresnim situacijama.
"Jedan način jeste da se borimo, drugi da bežimo ako možemo i treći da se 'zaledimo'. To je nažalost ono što se dešava, naročiti mladim osobama, devojkama koje su žrtve silovanja, a to je da se one izmeste kada se to dešava, kao da se njima ne dešava", objašnjava Macanović.
Kaže da se tako naš mozak štiti i na neki način prevazilazi stresnu situaciju.
"Mozak takođe zakopa to traumatično sećanje, tako da kada bi žrtve i odmah prijavile nasilje, njihove izjave bi bile vrlo rascepkane", ukazuje ona.
Jedan od razloga zašto žrtva ne prijavljuje nasilje, jeste ucenjivanje nasilnika, kaže Macanović i napominje da nasilnik nije uvek takav, već ima i dobre periode kada je, kaže, divan prema žrtvi iako je pre toga zlostavljao.
Macanović pojašnjava da to mogu biti mehanizmi nasilnika da odgovori žrtvu od prijave.
"Prvi put kada jedna devojka nije prijavila nasilje, ta osoba je nastavila to da radi", ukazuje Macanović.
Ona smatra da je izuzetno važno da deca mogu otvoreno da pričaju sa roditeljima, te da im roditelji pričom ukazuju na primere nasilja i kako da odreaguju u takvim situacijama.
"Roditelji moraju da uspostave takav odnos sa decom da dete može da im kaže šta god mu se desilo u životu, da nema sramote i straha. I taj odnos poverenja roditelj mora da gradi sa detetom od malih nogu", ističe Macanović.
Ona, međutim, ukazuje i da je "napravljen" takav sistem u društvu koji kontroliše decu i "zabranjuje im" da se obrate roditeljima, jer bi, oni nakon toga za svoje vršnjake ispali "mlakonje".
Macanović smatra da je problem i u, kako kaže, višegodišnjim izbegavanjima države da se ozbiljnije posveti pitanju seksualnog nasilja, pre svega u školama.
"Kada se neki slučajevi dese, ni nastavnici ni profesori ne znaju kako da reaguju i to je ono što je loše. Nemamo tu otvorenost da sa decom pričamo o tome i deca nažalost više saznaju na ulici, putem Interneta, nego što saznaju kod kuće", kaže Macanović.
S druge strane, kada žrtva istupi u javnost i otkrije da je doživela neki vid nasilja, važno je da ima podršku institucija, medija...
"Žrtve kada ulaze u krivično-pravne postupke prolaze jednu drugu vrstu traume, gde se od žrtava očekuje da one ponovo ispričaju šta im se desilo i taman što zaleče rane, kreće ponavljanje priče koja vraća u traume", objašnjava Macanović.
Ukazuje, međutim, da bi žrtve trebalo da pričaju o tome tek kada sve prođe, kada ona psihički bude spremna.
"Pre toga institicije bi trebale da ih čuvaju od toga, da daju što manje iskaza", kaže sagovornica Tanjuga.
Ističe da u Autonomnom ženskom centru, posvećen podršci žena koje su pretrpele nasilje, imaju važnu tezu, a to je da se ženama nikada ne postavlja pitanje - zašto.
"Žene stalno imaju potrebu da se pravdaju, zato što su stalno optuživane da su one za nešto krive. Šta god da radite u životu niste zaslužili da budete silovani ni pretučeni, niti da vas bilo ko na bilo koji način zlostavlja", zaključila je Macanović.
Mondo/Tanjug