Jednima su tetovaže super ukras, drugima su ružne. Stručnjaci imaju važnije brige kada je reč o tetoviranju: postoje naznake da su boje koje se koriste u tom procesu štetne po zdravlje.
Verovatno ne. Ali osobe koje odlaze na tetoviranje podvrgavaju se veoma sličnom procesu. "Boje za dugotrajne i živopisne tetovaže namenjene su za štampače ili farbanje automobila", rekao je za "Dojče vele" profesor na odeljenju za dermatologiju univerziteta u Regensburgu Volfgang Bojmler.
Iz kože u celo telo
Boje koje dospevaju u iglu za tetoviranje, uopšte nisu napravljene za tu svrhu, tvrdi ovaj stručnjak. Naime, velike kompanije proizvode tone različitih pigmenata, pre svega za industrijsku potrošnju. Male firme otkupljuju takve proizvode i prerađuju ih u sredstva za tetoviranje. Takve supstance se nikada ne testiraju za potkožnu upotrebu, kaže Peter Lauks, iz Nemačkoj instituta za procenu rizika u Berlinu. "Veliki koncerni sami kažu da pigmenti nisu namenjeni za to".
Boje u tetovažama moraju da budu "drastično vodootporne", nadovezuje se Bojmler, a to ih može učiniti opasnim jer telo ne može samostalno da ih rastvori. Po najnovijim američkim studijama, samo dve trećine boje ostaje pod kožom, a trećina dospeva u unutrašnjost organizma. "Ona odlazi u krv, u limfne čvorove, u organe - i negde se zaustavi", kaže Bojmler. "Niko ne zna gde tačno."
Širok spektar hemikalija
Sastojci za crvenu, narandžastu i žutu boju su takozvana azo-jedinjenja, organske supstance na lošem glasu. One često izazivaju alergije. "Ima i onih, poput pigmenta Red 22, koje se razlažu kada je tetovaža izložena suncu", objašnjava Bojmler. Jedinjenja koja tada nastaju su otrovna i kancerogena.
Hemijske komponente koje daju drečavo plave i zelene tonove uglavnom sadrže bakar i nikl, a nikl se često nalazi i u smeđim bojama sa oksidima gvožđa. Taj metal kod mnogih izaziva alergije, zabranjen je za korišćenje u kozmetičkim proizvodima.
Crne tetovaže nastaju uz pomoć materijala koji se naziva "karbon blek", što je u suštini obična industrijska čađ. Hemijska industrija ga proizvodi spaljivanjem sirove nafte ili sličnih materijala kao što su katran i guma.
Ima i boljih boja
Stručnjaci naglašavaju da rizik ne prestaje sa bojama: "Sredstva za tetoviranje mogu da sadrže i supstance za rastvaranje ili zgrušavanje, konzervanse i razne nečistoće", upozorava Nemački institut za procenu rizika. Predstavnik tog tela Peter Lauks kaže da su nečistoće pre pravilo, nego izuzetak. "Nemački kontrolori redovno se žale na hemijski kvalitet sredstava koje proveravaju."
Posebno su opasni policiklični aromatični ugljovodonici. Oni se stvaraju kod nepotpunoog sagorevanja, u šta se ubraja i industrijska proizvodnja čađi. Mnogi od njih dokazano izazivaju rak, a njihova koncentracija u crnim bojama često prelazi preporučene vrednosti.
Lauks dodaje da "na tržištu postoje i sredstva koja zadovoljavaju preporuke." Ali, dodaje on, za potrošače je teško da znaju koje boje za tetoviranje su prihvatljive, a koje nisu.
Lista zabranjenih sastojaka
U Nemačkoj i u mnogim drugim zemljama, boje za tetovaže nisu svrstane ni u kozmetiku, ni u lekove - i upravo u tome je problem. Naime, medicinski i kozmetički preparati moraju da ispune određene preduslove da bi uopšte mogli da izađu na tržište, dok za tetovaže ne postoje takvi propisi.
Savet Evrope je još 2008. usvojio rezoluciju po kojoj bi boje za tetovažu valjalo strože kontrolisati. Mnoge zemlje donele su odgovarajuće zakone i pravne smernice, ali Lauks smatra da to nije dovoljno.
U Nemačkoj je od 2009. zabranjeno korišćenje određenih supstanci pri tetoviranju. Sastavljen je i spisak sa problematičnim sastojcima. Sve drugo je dozvoljeno - čak i hemikalije koje su možda tek razvijene i zbog toga nisu nigde testirane, naglašava Lauks.
"Nije potpuno bezbedno"
Čak i "tatu" majstori smatraju da situacija nije zadovoljavajuća: "Po našem mišljenju, boje za tetovažu u ovom trenutku nisu sasvim bezbedne", rekao je potpredsednik Udruženja umetnika za tetoviranje Andreas Šmit na simpozijumu o bezbednosti tetoviranja u Berlinu.
On se zalaže da sastojci za boje prođu toksikološke testove, ali i dodaje: "Sigurni smo da postoji samo mali broj problema sa bojama, u suprotnom bi bilo više žalbi mušterija i više vesti u novinama."
Potrebno više istraživanja
Situaciju komplikuje i to što boje za tetoviranje i rizici povezani sa njima nisu u dovoljnoj meri ispitivani na ljudima, a eksperimenti na životinjama su zabranjeni.
Zbog toga niko ne može da sa sigurnošću kaže da li tetovaže škode zdravlju. Možda izazivaju rak, a možda i ne. Lauks naglašava da svako mora da odluči za sebe da li će preuzeti rizik: "Za sada znamo jedino da nema garancije da ne škode zdravlju."