Aleksandar i Slavoljub proputovali su Evropu autostopom. Lepa priča o druženju slepog muškarca i njegovog prijatelja, koji su jedan drugome otkrivali svet.
Aleksandar je sasvim običan momak iz Zrenjanina. Tek pre nekog vremena otkrio je svoju strast prema sedmoj umetnosti - filmu. Njegov prijatelj Slavoljub takođe... Malo je stariji od Aleksandra, ima ženu, decu - porodične idile i obaveze. Razlikuju se i po tome što je Slavoljub pre nekoliko godina izgubio vid.
Njih dvojica su se upoznali na času joge. Slične energije, neobuzdanog duha, željni avanture i novih doživljaja, postaju prijatelji. Slavoljub u Aleksandru pronalazi podršku i dopunu izgubljenog čula, a Aleksandar od Slavoljuba uči da postoje najrazličitiji načini percepcije čulnog sveta jer Slavoljubljeva pozitivna energija prema svetu koji i dalje voli, pokreće ga da istražuje načine kako što bolje da doživi svez oko sebe.
Dva druga dolaze do ideje da zajedno snime film baš o različitom doživljavanju sveta oko nas - ljudi koji ga vide i onih koji nemaju tu mogućnost. Kako su obojca avanturisti, rešili su da autostopom obiđu Evropu i zabeleže te drugačije doživljaje sa putovanja.
Na put su krenuli 4. novembra, uz nadu da će ih pored (za to doba godine) dobrog vremena pratiti i dobra stoperska sreća. Putovali su 23 dana, prešli 2.600 kilometara, promenili 15 automobila, stekli gomilu prijatelja i doneli brdo utisaka. Želeli su da stignu do Londona, ali nisu dobili vizu...
"Zanimljivo je to da različite zemlje imaju različite odnose prema stoperima. Kada smo krenuli iz Zrenjanina, odmah nam je stao neki lik koji je kada je čuo našu priču, promenio trasu i dovezao nas do granice - onako bratski, kako samo mi umemo... kada hoćemo... U Mađarskoj nam se u dva navrata desilo da nam palčevi satima kisnu i niko da stane... Mislim da je to zbog toga što Mađari slabo poznaju jezike, ili smo im mi možda sumnjivo izgledali, ili imaju ljudi svoje probleme pa gde će sada i naše da rešavaju", objašnjava Aleksandar kroz osmeh.
"Najbolje je bilo stopirati kroz Nemačku... Tamo je dovoljno podići palac i već u daljini neko pali sva četri, zaustavlja se i pita kuda idemo. Tako smo upoznali nestvarne ljude: japi konsultanta - zaluđenika u automobile, koji nas je vozio 280 na sat, i neviđenog lika koji živi u Minhenu, ali veći deo godine provodi vozeći motor po Indiji(?!)", priča Aleksandar i napominje da je najteže bilo u Francuskoj gde su bukvalno morali da mole ljude da ih povezu, jer je tamo stopiranje zabranjeno (za razliku od npr. Kube gde možete da završite u zatvoru ako ne stanete stoperu, jer to nije ekonomično, a nije ni ljudski...).
Obišli su: Budimpeštu, Beč, Salzburg, Minhen, Strazbur, Luksemburg, Pariz, Brisel i na kraju stigli do Amsterdama... Bili su na nevidljivoj izložbi u Budimpešti na kojoj slepi vodič u mrklom mraku pokazuje posetiocima prostorije i eksponate koje ovi razaznaju pipanjem.
"Na ovoj izložbi je Slavoljub meni bio vodič", kaže Aleksandar i dodaje da se i pored ukočenosti i zbunjenosti dobro snašao, koristeći ostala čula.
Posetili su i muzej zvuka u Beču, u kojem su ispitivali čulo sluha i saznali mnogo o samom zvuku...
Aleksandar je otkrio da mu mnogo više prijaju manja mesta nego metropole prepune gužve, a Slavoljub je naprotiv bio fasciniran pariskim metroom - količinom buke i različitim zvukovima koje ta vreva proizvodi. Aleksandar je Budimpeštu doživeo kao prelepu i pitomu, a Slavoljub će je pamtiti po ogromnoj buci sirena policijskih, vatrogasnih, bolničkih. Belgija je na obojicu ostavila isti utisak: zemlja fenomenalnih ukusa i mirisa - priroda, pivo, vafli...
Usput su snimili dosta materijala za film, čak i tamo gde je snimanje zabranjeno - na šarm, naravno...
Planiraju da pregledaju sav materijal i naprave selekciju. Na scenariju još uvek rade, jer žele da uklope dosta zvučnog materijala koji su snimili. A onda studio, montaža... Planiraju da će film biti gotov na leto, najkasnije do jeseni. Želja im je da ovim putem u svet jedne vizualne umetnosti, prenesu i svet ostalih čula; da prikažu kako se i bez čula vida mogu i moraju doživljavati nove i lepe stavri, da pokažu ljudima koji imaju ovaj ili bilo koji drugi invalidited da se sve može, da je život jedan i da ga treba živeti punim plućima. I, naravno, da kažu svima - sve što mogu ja, možeš i ti!
Samo kreni!