Nemojte ovo da shvatite lično, ali bebama je mnogo zanimljivije brbljanje drugih beba nego bilo šta što biste vi imali da im kažete.
Bebama su tokom istraživanja puštani snimci samoglasnika koje su ili izgovarale druge bebe ili odrasla žena i mereno je koliko im je koji snimak držao pažnju. Pa, mama - pst! Snimke drugih beba mali ispitanici slušali su 40 odsto duže nego snimke odraslih.
Istraživači kažu da ovo ne može da se pripiše preferenciji prema poznatom zvuku, jer bebe koje su učestvovale u istraživanju još nisu počele da brbljaju, tako da nije reč o tome da su glas drugih beba doživljavale kao deo "svakodnevnog iskustva". Čak su se i bebe koje su snimak odraslih slušale sa nezainteresovanim, pasivnim izrazom lica, na snimak brbljanja drugih beba smejuljile i pomerale usne kao da bi nešto da "kažu".
Možda je stvar u tome da su imale utisak da bi taj zvuk mogle i same da pokušaju da proizvedu, navodi se u studiji objavljenoj u žurnalu Razvoj.
"Ovo roditelji zapravo instinktivno znaju, jer kad se bebama obraćamo 'bebećim' jezikom mi ih pripremamo da osete i spoznaju sopstveni glas", kaže profesor Linda Polka koja je vodila istraživanje, prenosi "Dejli mejl".
"Interesantno je da bebe, u početku, najviše guču i vokalizuju glasove kad su same, dakle, ako ih niko ne gleda i, naročito, ako nema kontkta očima sa drugom osobom. Za odrasle, govor je sredstvo komunikacije, ali kad beba tek počinje da izgovara glasove, za nju je to više istraživanje. Zato je bebama potrebna 'privatnost', da bi na miru mogle da prouče šta sve mogu da izvedu, kako sve mogu da pokreću usne i glasne žice, da bi razumele kakve sve zvukove mogu da proizvedu. One bukvalno moraju da 'otkriju' sopstveni glas, i zato im treba mir", kaže ona.