Devojka poreklom iz Gane je u Beogradu iznajmila stan na kratko i poziva ljude kod sebe na besplatnu vegansku večeru. Ne znate s kim ćete sedeti za stolom, a adresu dobijate tek pošto se prijavite. Novinarka Monda se usudila da proba.
Šta ako su oni sve lepo upriličili za prvu večeru da ti ljudi prošire lep glas, a nas sada… Razni scenariji su mi se motali po glavi, ali sam se ipak uputila na adresu koja mi je tako misteriozno poslata.
Došla sam ranije i cupkala ispred ulaza jedne od onih ogromnih zemunskih zgrada. Otresala sam sneg sa cipela razmišljajući da li da se uopšte popnem na sprat i pozvonim na vrata ispred kojeg mi je dato uputstvo da će biti braon korpa gde mogu da odložim obuću ili da se okrenem, zaboravim da sam se prijavila i vratim kući na drugi deo grada. Nisam vagala za i protiv. Opet sam pomislila: "ako je A imala prijatno iskustvo i to podelila na Facebooku, šta bi opasno moglo da mi se dogodi?"
Nisam razmišljala da li će ostatak ljudi koji dolazi, a o kojima ne znam apsolutno ništa, biti nezanimljiv. Nisam razmišljala ni da li će mi se hrana dopasti. Veganska kuhinja koju priprema devojka iz Njujorka, poreklom iz Gane. To me je, zapravo, veoma privuklo. Jednostavno, ne može da bude loše.
Idem, pa šta bude!
Već ispred vrata dočekalo me još dvoje ljudi koji su došli na tajnu večeru. Devojka me je odmah prepoznala, jer su nam se jednom prilikom ukrstili putevi na društvenim medijima. Odahnula sam. Eto makar jedne osobe sa kojom imam slična interesovanja i moćiću da ćaskam. Sada bar znam da veče neće propasti, mada to i nisam uzela u razmatranje kao opciju.
Usledio je najveći nalet adrenalina. Pozvonili smo. Pitala sam se ko je sve unutra, da li će nas ugostiti zaista devojka sa fotografije na sajtu, kako izgleda stan… Kada su se vrata otvorila jedva sam zaustavila roj nekontrolisanih misli. Dočekala nas je vitka Nana Ama. Da, to je ta devojka!
Nas troje smo stigli prvi, a na stolu u veoma prijatnom dnevnom boravku prigušenog svetla bile su kartonske kartice sa našim imenima. Videh da očekujemo još dve devojke. Nana nas je odmah uslužila kikirikijem. Objasnila nam je da u Gani toga uvek ima u kući i običaj je da se njime usluže gosti kao što se to kod nas poslužuju slatko i voda. Umesto turšije, sira ili pršute mezili smo mandarine, od kojih nam je najavila da će praviti desert. Planirala je da na kraju posluži jagode u kokosovom mleku, ali nije ih našla u supermarketu.
"Znaš, kod nas se jagode još uvek drže kao sezonsko voće. Zato tokom leta možeš da jedeš veoma ukusne", počela je verbalna kulturna razmena.
Nana nam je najavila da priprema pirinač sa ljutim sosom, začinskim biljem i povrćem i ispričala da zapravo u njenoj zemlji gotovo ne postoje vegani, ali da je njena želja da jednog dana u Gani otvori restoran. Naravno, veganski, jer osim što kao svoju misiju vidi smanjenje broja ubijenih životinja, volela bi da utiče na ljude da brinu više o svom zdravlju, smanje rizik od dijabetesa, povišenog holesterola, gojaznosti… Kaže, ne želi da deli recepte za svoja jela, već će ih preneti svojim ćerkama.
Kada smo već svi bili na broju, posle kraćeg razgovora, diskretno se povukla u kuhinju da završi večeru, koja treba da bude poslužena vrela, a mi smo nastavili da pričamo kao da se odavno poznajemo, samo se dugo nismo videli. I znate šta je interesantno? Niko od nas petoro nije svako malo proveravao mobilni telefon. To počinje sve više da mi smeta, ne samo zato što ume da bude neučtivo, već i stresno.
Sedeli smo potpuno relaksirano, pijuckali afrički čaj, a naša domaćica je iznela večeru i objasnila da slobodno možemo da iz velikog tanjira zahvatimo prstima i to samo jednom rukom, kako je i običaj u njenoj domovini. U Gani svi sede na podu okružujući trpezu, a jedino se gostu donosi stoličica i on ima čast da hranu sipa prvi. Zatim uzima muškarac, kao glava porodice i neko ko obezbeđuje hranu, pa deca i na kraju žena, koja je spremala obrok. Rekli smo joj da je tradicija ista i kod nas. Inače je i u Gani običaj da se obeduje u potpunoj tišini, ali mi smo zdušno ćaskali.
Pitali smo je naravno otkud ideja da pokrene Eat & Meet koncept koji podrazumeva da tokom posete nekom gradu u stan koji je rentirala putem svog sajta poziva ljude da se prijavljuju da ih ona ugosti na večeri. Tom prilikom odgovarate na desetak neobičnih pitanja, kao na primer "kako biste potrošili dva dolara?" i ukoliko vaša aplikacija bude prihvaćena, kada potvrdite da ste zainteresovani da u određeno vreme dođete kod nje - dobijate i lokaciju na kojoj se nalazi.
Nana nam je rekla da joj je jeseni 2014. bilo potrebno nešto da skrene misli od problema. Prvu tajnu večeru u Evropi priredila je u Bukureštu i tada je zbog lošeg vremena od brojnih prijavljenih došlo samo njih dvoje. Sudbina je htela da jedan od te dvojice Rumuna bude sadašnji Nanin dečko. To joj je dalo ideju u kom pravcu bi u budućnosti mogla da idu okupljanja koja priređuje, mada se u Beogradu još nije oprobala kao provodadžija.
Zvuči vrlo mistično da stranac u svoj iznajmljeni apartman poziva nepoznate ljude na besplatnu večeru, mada kada odlazite možete da ostavite donaciju koliko želite. Ko bi se usudio na ovako nešto? Možda je ranije trebalo to i sebe da upitam. Ali odgovor je definitivno: neko ko je radoznalog i avanturističkog duha.
Nana to vidi kao odličnu priliku da upoznaš sebe i oslobodiš se straha od nepoznatog, a ona je na ovaj način mnogo bolje upoznala kulturu država koje je posetila.
Ne znam da li ću ikada biti u prilici da posetim Ganu, ali ovako sam makar "okrznula" deo njene kulture. Upoznala sam i petoro zanimljivih ljudi, sa kojima imam zajednička interesovanja, a pitanje je da li bismo se sreli negde iako smo zaključili da Beograd i nije toliko veliki.
Da li bih se opet upustila u ovako nešto? Da. Zabavno je.