Da biste preboleli razvod potrebno vam je od dve do četiri godine, kažu stručnjaci. I ne srljajte u novi brak. Dok ste u braku potrudite se da vaše "ja" ostane "ja", ali i da se neguje "mi". Evo šta kaže psiholog Zorana Filipović.
"... dok nas smrt ne rastavi".
Rečenica, bračni zavet koji izgovarate, gledajući jedno drugo u oči i razmenjujete prstenje. Iskreni ste, verujete da ste zaista našli osobu za ceo život, svoju srodnu dušu, idealnog "parnjaka".
Međutim, u tom zanosu zaljubljenosti, a svi znamo da je ljubav slepa, ne prepoznajete baš sve aspekte bračne zajednice. Vremenom, vatra zaljubljenosti se gasi, prave se kompromisi, jedan za drugim, gušite svoje "ja", zarad onog "mi". Dok se okrenete, "to" više nije "to". U glavi se rađaju ideje o razvodu. Te ideje, najpre, gušite, potiskujete, ne želite da sami sebi priznate. Ali, vraćate im se, iznova i iznova, dok ih ne iznesete na sunce. Jer, "ovako više ne ide".
Prema stručnjacima, razvod je jedan od navećih stresova u životima ljudi. Posle gubitka deteta, roditelja, nekog bliskog, razvod se kotira vrlo visoko na skali stresa.
To je, objašnjava psiholog Zorana Filipović, normalno, jer se razvod, pogotovo u našem, tradicionalnom društvu, i dalje tretira kao neuspeh.
"Razvod je stvar procesa i ne počinje onog trenutka kada potpišemo papire pred sudom, već mnogo ranije, godinu, dve, tri... unazad. Posledica razvoda je gubitak na više nivoa, gubitak rituala koje smo imali, planova... ali, svakako, ne znači da se time završava život. Razvod nije smrt porodice", rekla je Zorana Filipović na tribini "Razvod - šta se dešava u trenutku kada vam se život preokrene i koji su koraci za dalji rad na sebi?" u Dorćol placu u organizaciji Hemofarm fondacije.
Kada se ljudi suoče sa razvodom javljaju se različita osećanja, koja se mešaju - od ljutnje, besa, tuge, pa čak i do ushićenja pred novi početak.
"Osnova je da ljudi shvate da razvod jeste gubitak, ali i da ne pokušavaju da pobegnu od te činjenice, da ne 'beže', da ne srljaju u drugu vezu, drugi brak... već da se suoče sa tim, da dopuste sebi neko vreme da shvate da je ta priča završena.
"Da bi se preboleo razvod treba minimum dve godine i to jasno pokazuju naša iskustva i istraživanja. Od dve do četiri godine je vreme koje je potrebno da se završi proces tugovanja, ali i opraštanja i sebi i partneru, da se sve to smesti u neku fioku, i kaže se sebi - bilo je kako je bilo, a sad idem dalje. Postoje slučajevi kada je potrebno i više vremena, a pojedini ostaju duže 'zarobljeni', pa i za ceo život i ne mogu to da prevaziđu", rekla je Zorana Filipović, koja radi i kao porodični terapeut pri Klinici za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević" u Beogradu.
Zanimljivo, u našem društvu postoji priličan broj rituala koji nas "uvode" u brak, recimo veridba, upoznavanje porodica, ili bajkovite priče o detinjstvu o "princu na belom konju", ili "sve po redu - posao, žena, deca...". A rituala za razvod - nema.
Na to ukazuje psiholog Zorana Filipović, ističući da nema rituala kako da se izborimo sa tom situacijom, osim potpisivanja brakorazvodnih dokumenata.
"Razvod podrazumeva gubitak, ali nas naša kultura, običaji, ni bajka, pa čak ni familija... ne pripremaju za to. Postoji i ona negativna jezička terminologija, poput 'RASTUREN DOM', 'ON/ONA je rasturila porodicu', ili jedna od najgorih - 'MA, PUSTI, TO JE DETE RAZVEDENIH RODITELJA'... Stalno nas ubijaju u pojam tim izrazima", kaže Zorana Filipović.
Da razvod jeste gubitak po mnogim elementima, pokazuje i to što više nema uobičajenih rituala, planova, poput planova za odlazak na godišnji odmor, svakodnevnih - ko danas vozi decu u školu?, potom gubitak zajedničkih prijatelja... Dešava se da postanete bliski sa partnerovim prijateljima, a onda se postavlja pitanje 'ko će kod njih na slavu', na dečije rođendane... Zato razvod i jeste jedan od najstresnijih dešavanja u životu.
U našem društvu smo "zadojeni" bajkovitim pričama o braku, a razvod je nešto "o čemu se ne priča".
"Razvod nije sramota i mislim da je to sve manje stvar sramote. U našoj sredini još postoje negativne jezičke formulacije (gore navedene, prim .aut.) koje 'vuku' na to da je razvod nešto negativno. Najpre, razv od treba prihvatiti kao realnost, da se shvati da je priča završena, potom važan je dogovor oko dece, podela starateljstva", kaže Zorana Filipović.
ZAŠTO SE RAZVODIMO, ŠTA JE OKIDAČ?
Kada se odlučujemo na ulazak u bračnu zajednicu, imamo predstavu o doživotnom životu sa osobom koja je naše drugo ja. Ponekad, ljudi traže osobu koja je potpuno drugačija od njih, a onda shvate da to ipak nije to i počinju jezive svađe...
"Ljudi, zaista, smatraju da su u tom trenutku napravili najbolji izbor i važno je shvatiti da to nije bila greška, već najbolje što ste mogli da izaberete tada, u tom trenutku. I da oprostite sebi", kaže psiholog.
Na osnovu svog iskustva u radu sa ljudima koji se razvode ili dolaze na terapeutske sesije u nadi da će spasiti brak, Zorana Filipović naglašava da ljudi, uglavnom, navode da im "brak od početka nije valjao", da "stvari od početka nisu bile postavljene kako treba", da je "komunikacija među partnerima bila loša ili nije ni postojala", da "nisu postavljene neke granice na vreme"...
"Iscrpljenost partnera, prevare, određene forme nasilja, velika razočarenja i slične dramatične situacije ljudi najčešćče donose kao razlog... To su najčešči povodi za razvod. Često možemo da čujemo da je 'brak dvoje ljudi rasturio neko treći'. A kako se napravio prostor za tu treću osobu? Kad zagrebete, vidite da je to zapravio bi dugotrajan proces, da među partnerima nije bilo bliskosti, zajedništva, da stvari od početka nisu funkcionisale, da nije bilo komunikacije, da se nije čula potreba partnera da se na nju odgovori...", ukazuje psiholog.
"SAČUVATI BRAK PO SVAKU CENE" - NE, NIKAKO!
Iako im brak ne funkcioniše, ljudi često ostaju dugo u braku. Strah od usamljenosti, navike, upadnemo u neku vrstu patologije - "ne mogu bez nje/njega, ali ni sa njim/njom" - ili jedan od najčešćih izgovora: "zbog dece"...
"Ljudi iz zaljubljenosti uđu u brak i skloni su masivnim projekcijama (partnera). Ali, kad stvari krenu nizbrdo, projekcije više nisu tako jake i snažne. Partner se pojavljuje sa svim svojim osobenostima, sa svojim karakterom i iz faze divljenja, prelazi se u fazu jezivih svađa...", kaže Zorana Filipović.
Zajednički život, ali i sam život, nosi niz izazova, iskušenja, različite vrste stresova, kakvi su gubitak bliske osobe, gubitak posla, rođenje deteta sa nekim fizičkim nedostatkom ili psihičkim poremećajem... Dešava se i da se partner, pogotovo oni u srednjim godinama (45-55), osvrćući se iza sebe i rekapitulirajući šta su postigli u životu, nezadovoljni "rezultatom", svu krivicu svale na drugog partnera.
"Ja sam sebe potpuno dao u tom braku...", jedan je od izraza koji se često mogu čuti, a kao da se kajemo što smo to uradili.
Kako da moje "ja" ostane "ja", ali i da ne ugrožava ono "mi"? Drugim rečima, kako da ostanemo svoji u braku, ali i da to bude zdrav odnos sa partnerom?
"Dobro je ako postoji 'ja', ali i da postoji 'mi'. U brak ulazimo kao individue, ali izlazimo kao par. Dakle, svaki partner ima svoj razvojni put, ali mora se voditi računa o zajednici. Da se dozvoli da se to 'ja' rascveta, razvije, ali da bude rizik za 'mi'. A za to je najvažnija komunikacija", poručuje psiholog Zorana Filipović.
DECA...
U kategoriju "komplikovanih razvoda" spadaju, svakako, oni koji podrazumevaju i buduće starateljstvo nad decom. Neretko je, zapravo, to i najveći kamen spoticanja doskorašnjih bračnih partnera u tom procesu odvajanja.
U psihologiji postoji izraz "cement bebe", a reč je o deci koje partneri prave ili dobiju u nameri da sačuvaju brak, veruju da će im to doneti novu energiju za novi početak, ali se često pokaže kao potpuno pogrešno.
"Deca su kod nas često paravan za odsustvo bliskosti među partnerima, za zajedničarenje, da tako kažem. Zato i postoji jedna od faza u bračnom životu kada deca odu od kuće, kad se osamostale. Postavlja se pitanje - a šta sad 'kad je kuća prazna'. Zato se na odnosu mora raditi konstantno. I odnosi, kao i ljubav, ima svoj tok, svoj razvoj. Kada se venčamo, stvari teku svojim tokom, ali se i izmene, što je i normalno. Da li vi sada i da li vi sa 20 godina manje želite isto? Naravno da ne. Kao što se mi menjamo, tako se menjuju i bračni odnosi, ljubav i na tome treba raditi", ukazuje psiholog Zorana Filipović.
Iznela i zanimljiv podatak iz istraživanja u SAD - smrt partnera je tamo najveći gubitak, a kod nas smrt deteta. Ne ulazeći u to šta je "pravilnije", Zorana Filipović ukazuje da je i to pokazatelj ovdašnje kulture.
KAKO DALJE? ILI: IMA LI ŽIVOTA POSLE RAZVODA, POSLE OLUJE?
Svakako da ima! Kao što je napred navela Zorana Filipović, razvod, iako bolno, traumatično, stresno iskustvo, svakako nije smrt.
"Najvažnije je da budete hrabri, da se suočite sa tim da to jeste gubitak i da ne pokušavate da od toga bežite u neku drugu vezu, drugi brak. Rešenje je da pokušate da se suočite sa tim, da daju vreme da to odtugujete, da sagledate šta se sve desilo", kaže Zorana Filipović.
Ona ističe da treba da dopustite sebi vreme da sve to dobro "obradite", da završite proces tuge, bola, besa i opraštanja i najvažnije da ne trčite u drugu vezu, jer se to, uglavnom, pokazuje kao promašaj.
"Kad dopustite da to prođe, kad se 'restaurišete', potrebni su vam drugi rituali u životu, novi planovi. A postoje rituali i u postbračnom periodu", kaže Zorana Filipović.
Postoji razlika u tome kako žene, a kako muškarci doživljavaju razvod. Žene su, primećuje Filipović, sklonije tome da emocinalnije prolaze kroz taj proces, da se bave osećanjima, da se preispituju, dok su muškarci zabrinutiji za druge stvari, ostaju "zarobljeni" u ljutnji i nisu skloni da se bnave tim dubljim osećanjima, jer se to i dalje doživljava kao "slabost", kao "neuspeh".
Na savetovališta, odnosno kod terapeuta, češće dolaze žene, koje pitaju kako da nagovore (bivšeg) partnera da i on dođe.
"Muškarci su zainteresovaniji za operativne stvari, kako da budu i otac i majka (ako je reč o starateljstvu nad decom), kako da naprave gnezdo, topli dom u tom procesu a da se što manje oslonjaju na pomoć bake, tetke, možda i nove devojke", kaže Zorana Filipović.
Ti postbračni rituali dešavaju se kada su doskorašnji partneri, nakon razvoda, sazreli i kada mogu da komuniciraju normalno, kada se dogovaraju oko dece... Dakle, kada se partneri povežu na nekom novom, normalnom nivou posle razvoda.
"Jedan od tih zdravih rituala je kada se za rođendan vašeg zajedničkog deteta okupite negde, da dete vidi da su mu ti i dalje oba rodutelja. To smatramo, recimo, za hepiend razvode, mada ima i slučajeva kada ljudi dolaze, već odlučni u nameri da se razvedu, ali terapija im pomogne da uvide greške u dotadašnjem zajedničkom životu i uspevaju da isprave stvari".