Kolumnista MONDA Miloš Jovanović ovim riječima im je poželio srećan put reprezentaciji Srbije za Beograd.
I na kraju, opet – srebro. Ako nešto mrzim, to je kad neka naša reprezentacija osvoji bronzu ili srebro, pa pričamo o nekom zlatnom sjaju. Zlatno sjaji isključivo zlato. Ostalo nije zlato i ne zove se tako. Ali to ne znači da je ovo srebro neki manje vrijedan „metal“ za nas. Naprotiv.
Kada se u hali u Manili po posljednji put oglasila sirena, bio je to kraj jednog čudnog, dugog puta – puta koji se završio tamo gdje su rijetki mislili da hoće, a opet, tako je sudbina namijenila. Prije jedva dva mjeseca, sjedili smo i gunđali što nema spiska. Svi su objavili, samo mi čekamo, šta čekamo i zašto čekamo. Onda se desio spisak, u stvari, ne, prije spiska desilo se da je „procurilo“ na portale da Nikola Jokić neće igrati. Zatim su u demonstraciji domino efekta ispali i Vasa Micić, i Nikola Kalinić, i ne znam ko sve još.
Pa smo počeli pripreme, sa kojih je ispao Nemanja Nedović. Pa je bilo znakova pitanja oko Stefana Jovića, koji se na kraju ipak priključio – i hvala mu na tome. Pa smo izgubili od Italije u prijateljskoj, i tako malo „razigrali“ duhove prošlosti, tek da se ne opustimo. Pa smo otišli na turnir, odigrali prvu grupu po planu, ali se desi i taj Južni Sudan i taj lakat i sve što je vezano uz to. A prije toga, zbog lakših povreda nam odsede Filip Petrušev i Aleksa Avramović.
I onda, naravno, opet Italija. Kako i dokle ta Italija, majku mu, imate li vi dušu ljudi. Pa je bilo drž-ne daj pred Dominikance, ali eto to pobijedimo, i taman se izmirimo sa Amerikancima u četvrtfinalu, ali onda se pak desi Litvanija. Dobro, daj tu Litvaniju, šta da se radi...
Pa onda demonstriramo silu protiv Litvanije. Pa kako ćemo protiv Kanade, mnogo su jaki, pa „odradimo“ i tu Kanadu. I onda u finalu dobijemo Nijemce – jake, čvrste Nijemce, koji su u polufinalu, dakle u eliminacionom meču, preslišali Amerikance i to na koš više. Pa počnemo i taj meč, i u nekom, kojem, trećem minutu nam se povredi Dobrić. I uprkos svemu tome, i uprkos stvarno dobroj trećoj četvrtini „Pancera“ u kojoj su nam odsjekli ključne igrače i malo nas „isfizikalisali“, mi zahvaljujući jednom nestvarnom Avramoviću dođemo u poziciju da se pobijemo za to zlato.
Ali za to, eto, ipak nije bilo snage. I dođemo do srebra. Sad se vratite na početak teksta i pročitajte šta se sve desilo usput, presaberite se, i onda recite sebi...pa nije ni ovo loše. Da, naravno da smo svi priželjkivali zlato – ja prvi. Ali naletjeli smo na jakog, dostojnog protivnika koji je odigrao dobru utakmicu. Kapa dole njima, a našima zagrljaji i čestitke. Bravo momci, igrali ste koliko ste mogli i znali. I sa time nemam nikakvih problema.
Na podijumu nam se pridružila Kanada. Oni su imali bronzu u šaci i tokom četrdeset minuta, ali se desio Majkl Bridžis koji je čudesnim šutom za tri izborio produžetak. U produžetku, opet, neočekivan obrt – kad smo otprilike svi mislili da će Amerikanci da se pregrupišu i završe posao, oni su potpuno stali, a to su na najbolji mogući način iskoristili Šaj Gildžus-Aleksander i fantastični Dilon Bruks, koji je proigrao poslije „vaspitne“. Postaje stvarno simptomatično kako Bruks odigra dobro kad ćuti, ali njemu to izgleda i dalje nije najjasnije.
Amerikanci sad po svojim glasilima grme kako su „poslali treću ekipu“, ali ipak je ovo jedan šamar za njihovu košarku. Poimence, ovom timu nije falilo ništa, osim neke želje i motiva – umjesto da se nadigravaju, oni su na Filipine došli obučeni za plažu. Tako su, na kraju, i prošli, a postavlja se i legitimno pitanje gdje je bio Stiv Ker sve ovo vrijeme, i šta su radili njegovi pomoćnici, a nije da su slab štab skupili za ovo prvenstvo. Ne vjerujem da će se ovdje praviti rokade, samo će za Pariz okupiti cijelu „artiljeriju“, pa će onda i zlatna medalja baciti ovo u zaborav. Barem što se njih tiče.
A ovo je kraj i za ovaj niz kolumni. Pa i za podkast do daljnjega, i tu ide jedna pauza. Sad idemo malo da odmorimo, dosta je košarke...bitno je da smo svima stavili do znanja da smo i dalje tu, da smo u priči, i da ova zemlja i dalje pravi dobre igrače. Vjerujte u njih, pa će biti i rezultata.
Možda već u Parizu, ko zna.