Ne treskaj ih o pod, ne gazi đonom... postoji drugi način da proveriš da li su tvoji biseri pravi ili samo dobra imitacija.
Da li znate da nije svaka niska bisera za svaku priliku? Postoji nekoliko uobičajenih načina za nošenje bisera: uz vrat - vrlo elegantno, ali dopušteno i u opuštenim kombinacijama; u podnožju vrata - preporučuje se starijim damama, kako bi pokrile kožu dekoltea i skrenule pažnju sa bora na vratu; preko grudi, dugačak ili kraći niz, može i da se veže u čvor, a nekada je to bio glavni ukras za odlazak u pozorište. Najpoznatiji biseri na svetu su "Akoja"(Akoya perls). To su japanski biseri kojima se rado kitila i Elizabet Tejlor, a njoj treba verovati kada je nakit u pitanju. Međutim, ista dama je posedovala i "La Peregrina", takođe vrhunske primerke, sjajno bele boje, koji su pronađeni u Panami u 16. veku. Njih je još španski kralj Filip Drugi poklonio svojoj nevesti kraljici Meri, a Elizabet Tejlor ih je dobila od Ričarda Bartona za dan zaljubljenih 1969. godine. Uostalom, setite se početne scene filma "Doručak kod Tifanija" i Odri Hepbern - imala je punđu, naočari za sunce sa velikim okvirom, crnu haljinu, dugačke rukavice i bisere, naravno. Bisera nema u svakoj školjci - tek u svakoj drugoj se nalazi mala dragocena kuglica, od čega je samo pet odsto vrhunskog kvaliteta. Da biste pronašli ovo "belo zlato", kako drugačije zovu bisere, ronioci idu do velikih dubina, a njihov posao je kocka - nikada se ne zna kakav će ulov biti. Čak i na farmama ostriga proizvodenja je neizvesna. Ako vam neko pokloni bisere i vi posumnjate u to da li su pravi jednostavno ih zagrizite. Lažnjaci će zaškripeti pod vašim zubima, oguliće se boja, a ako su baš "pijačni" možda se i polome. Pravim, skupim biserima, ništa neće faliti. Biser nastaje kada u školjku uđe neki strani predmet zbog čega ovaj mekušac počne da luči svoje oružje - slojevitu sedefastu materiju koja se zove nekar. Ako "borba" traje nekoliko godina onda nastane biser. Eto zbog čega su bisri nađeni u prirodi retki i zašto ljudi gaje školjke koje ih proizvode. Prvi je to uradio Japanac Kokiči Mikimoto. Od kada je 1896. patentirao uzgajanje bisera u slanoj vodi trebalo je da prođe nekoliko decenija da bi taj novi način bio opšteprihvaćen. S obzirom na to da su biseri uvek u modi, i da ih svaka devojka želi, za one koje ih ne mogu priuštiti postoje odlične imitacije. Tako se biseri prave i od stakla, plastike, keramike, a postoje i biseri od peska. Niste? Onda ne treba ni da nosite bisere!
"Ženama je potrebno mnogo, mnogo bisera i u svakoj prilici", govorila je ova dama, koja je oko vrata i ručnog zgloba nosila stotine nanizanih bisera. Ona ih je čak prišila i umesto dugmića na čuvenim "Šanel" sakoima.
Naravno da priča o "kinđurenju perlicama" ne bi bila potpuna bez "Kartije" bisera, ili onih koji se mogu kupiti u radnjama "Tifani", upakovani u prepoznatjive tirkiz kutijice.
Biser je jedini dragulj koji proizvodi životinja. Samo 20 od 8.000 mekušaca može da napravi biser, a to su, između ostalih, ostrige, dagnje, velike spiralne školjke…
Upravo nisku "Mikimoto" bisera kupio je, 1954, na medenom mesecu u Japanu, Džo Dimađo svojoj voljenoj Merilin Monro.
Danas postoji preko 500 farmi širom sveta. Gajeni biseri uglavnom imaju od dva do 14 milimetra u obimu. Najčešće su okrugli, ali ih ima i u obliku suze ili ovala.
Najveći biseri su sa Tahitija i imaju neverovatnu boju - sivo crnu, ali i zelenu, što ih čini posebnim. Biseri se najčešće nižu na svilene trake, a između svakog se vezuje mali čvor da se ne bi međusobno oštetili.
Ovaj jednstveni dragulj ušao je i u umetnost. Da li ste gledali film “Devojka sa bisernom minđušom” u kojem Skarlet Johanson pozira čuvenom slikaru Johanu Verneru? Da li ste pročitali istoimenu knjigu koju je napisala Trejsi Ševalije?