Komšijska priča sa hepiendom, iz pera Đorđa Maleševića iz Banjaluke...
KOMŠIJA VLADO
Sijevnu bekhend - pljas.
- Šta si ti umislio magarče, je li, govori?! - galamio je stari.
Meni je zujalo u glavi, ali sam se ipak vadio - Komšo je bio okrenut leđima, nije me vidio.
- Ma ko si ti da odlučuješ da li se komšija pozdravlja ili ne pozdravlja, tvoje je da kažeš dobar dan.
- Ajde sada do čika Vlade, izvini se i reci da ga zovem na Zvekana (brendi proizvođača Zvečevo, u narodu poznat kao konjak).
Nisam mnogo volio komšiju Vladu, iako je bio tatin kolega sa posla, bio je miran i previše ćutljiv, mračan za moj ukus. Na moje pozdrave uvijek je odgovarao šturo sa - Mhm, da - i klimnuo glavom što mi je užasno išlo na živce. Više sam volio komšije koji su uvijek započinjali nekakav razgovor ili šalu.
- U ovoj državi svaki čovjek mora da zna da zamijeni osigurač, grlo za sijalicu, prekidač i utičnicu - mantrao je stari. Koristio je identične vaspitne metode koje su koristili i njegovi vaspitači iz doma za ratnu siročad. Sinoć je primijetio da prekidač u dnevnoj sobi varniči pa je jedva čekao jutro da ga promijeni.
- Šta je sad, idemo li na selo ili ne idemo? - upitala je majka i prilično iznervirala “majstora” koji je na brzaka skupio alat i nervozno povikao - Ajmo, napraviću ovo kada se vratimo.
Vraćajući se sa sela na radiju smo slušali izvještaj konzilijuma iz Ljubljane. Tito je pao u komu i situacija je bila prilično ozbiljna. Kada smo došli kući uzeo sam loptu i sa mlađim bratom otišao na obližnje školsko igralište da igramo fudbal. Poslije par minuta, dole na ćošku sam ugledao majku koja me vidno uplakana zove i maše rukom da krenemo kući.
- Šta je bilo? - proderao sam se iz sveg glasa.
- Ajte kući, tata je umro! - kroz suze je odgovarala ona.
Odmah sam pomislio na onaj prekidač i one gole žice koje je ostavio jutros. Sigurno ga ubila struja. U tom trenutku započeh vrlo važan razgovor sa Bogom.
- Bože, ako te ima, šta je sad ovo, moji roditelji su ratna siročad i ne mogu sad i ja da izgubim tatu. Nije to u redu, provjeri to tamo gore u svojim papirima, tu nešto ne štima.
Uzmem bratovu ručicu u jednu, a Tigrov gumenjak u drugu ruku i polako krenem prema kući. Na igralištu nije bilo žive duše. Prolazimo kraj komšijskih kuća i kako ko izađe, čim nas ugleda brizne u plač. Vidim kako komšinica Jela izlazi iz kuće i u suzama nam govori - Jao djeco moja, šta ćete vi sada?
Nije mi jasno šta se dešava, stari jeste bio dobar čovjek, ali nisam očekivao ovakve izlive emocija. Pa čak i onaj ludi komšija koji nam je bušio lopte kad upadnu u njegovu baštu glasno je jecao. Prilazimo našoj kući, a komšinica Mira stoji u svom dvorištu i glasno kuka - E, kakav je to čovjek bio, jadni vi sada.
Pogledam, njen muž, komšija Vlado sjedi na terasi, gleda u nas i ćuti. Šta me briga, sad ga ne moram pozdraviti.
Ulazim u kuću i to ne više kao dječak željan igre, već kao čovjek koji sada treba da se brine za svoju majku i mlađeg brata. Čujem neutješni majčin plač, uđem u sobu i vidim starog. Živ i zdrav, ali ozbiljan kao smrt.
Zbunjeno viknem - Tata, šta se desilo?
Tata mi tužno, ali ponosno odgovori - Tito je umro!
Tito! Majka je toliko plakala da sam ja razumio da govori "tata". Sve one komšije koje su plakale, plakale su zbog Tita, a ne zbog tate.
Dobro je. Život je opet lijep. Hvala ti Bože! A onda sam se sjetio da nisam pozdravio komšiju Vladu...
Đorđe Malešević
Banjaluka
(Priča "Komšija Vlado" uvrštena je u izbor najboljih priča na Mondo.ba konkursu "Priče iz komšiluka 2" i objavljena je u istoimenoj knjizi, u izdanju kuće Imprimatur. Sve priče koje objavljujemo online možete pratiti putem naše facebook stranice "Priče iz Komšiluka")