Priča o nestajanju, zaboravu... muzici i ljubavi
.......
Nešto u njenim očima je kliknulo. Kao kada gledam kroz prozor autobusa koji se prebrzo kreće i slike osunčanog grada mi beže pred očima. Bila je zbunjena i uplašena i bespomoćna iako joj pomoć nije bila potrebna. Izgledalo je kao da želi da zaplače, ali se to tada činilo kao loš potez. Želela sam da osetim isto što i ona, da kažem sve što želi umesto nje. Možda bi nam bilo lakše.
Prošlo je skoro četiri godine, jedva da se i sećam početka. Sve se to kreće prebrzo i nekontrolisano i sebično. Jako sebično. Nikada nismo bile preterano bliske, volele smo povremeno da provodimo vreme zajedno. Počela je da me zove, sve češće i sa sve čudnijim pitanjima. Usamljena je, pomislila sam. Pričala je o svojoj sestri i nekakvim domaćim čajevima koje nije mogla da pronađe u kući. Nisam znala kako da reagujem. Imala sam dosta slobodnog vremena na rukama pa sam otišla kod nje. Nedelju dana kod mame, zvučalo je ohrabrujuće za nekog u ranim dvadesetima bez očiglednog plana za budućnost. Naša kuća uvek je mirisala na cimet i vanilu iz meni nepoznatih razloga. Možda jednostavno nisam obraćala dovoljno pažnje na sitnice. Stigla sam rano, prvim vozom. Mama je čekala. U dvorištu, na travi, pokušavajući da veže pertle. Prišla sam, zagrlila je i tada sam prvi put imala osećaj da grlim stranca. Bila sam tužna, ali sam odlučila da se otrgnem tog osećaja. Pričale smo i pile čaj i gledale slike, vreme je prolazilo. Gubila je deo po deo, a da toga i nije bila svesna. Lekovi, pregledi, razgovori, procene i epizode besa. Bila je ljuta, na sebe i na bolest. Želela je da sve bude gotovo, a zapravo je tek počelo.
Bilo je skoro šest sati ujutru, napolju poprilično hladno. Ustala sam sasvim slučajno i pažnju mi je privukla muzika iz mamine sobe. Pokucala sam i ušla ne sačekavši odgovor. Sedela je na podu, raspletene kose, ploče svuda oko nje razbacane bez imalo milosti. Sve glasnije se čula pesma. Sajmon i Garfunkel. Zvuk tišine. Sela sam pored nje i obrisala joj suze sa umornih obraza. Rekla mi je da sam lepa, skoro kao njena ćerka. Ugrizla sam unutrašnjost obraza i pitala je zašto je tužna. Rekla je da joj ruke izgledaju drugačije. Ne zna kada se to desilo, ali sada skoro ništa ne zna. I ni u šta nije sigurna. Uvek su bile blede i nekako sitne. Lak na noktima retko je stajao potpun, najčešće je bio izlizan i neuredan. Zaneseno je pričala o svojoj koži, naboranoj i punoj pegica. Smetala joj je duga kosa sive boje i to što miriše na starost. Nasmešila sam joj se i otišla u svoju sobu po kutiju punu lakova i šminke. Pomogla sam joj da ustane i ode do kupatila. Stale smo ispred ogledala. Izvadila sam makaze i odsekla sebi pramen kose. Pogledala me je zbunjeno, ali ubrzo joj se raširio osmeh na licu koji dugo dugo nisam videla. Skratile smo kosu, obe. I lakirale nokte.
Brzo je ostala bez energije, ali je bila srećna. Ostatak dana provela je guleći lak sa noktiju uz prigušen glas Roberta Planta koji je dopirao iz moje sobe. Prošlo je skoro četiri godine od tada. Svakoga dana prolazimo kroz ovakve ili slične faze. Preslušavam iste priče, pričane iz više uglova i to uvek drugoj osobi. Dugo nisam plakala, otupela sam. Ili ipak sve pokušavam da prebacim na papir. Mama voli kada joj čitam svoje pesme, jedino nas to čini majkom i ćerkom u poslednje vreme. Svaki put kada ispusti deo sebe ja ga prihvatim i učinim svojim. To je jedino što mi je preostalo, zar ne?
Jelena Stančić
Beograd
.......
(Priča "Zvuk tišine" uvrštena je u izbor najboljih priča na Mondo.ba konkursu "Priče iz komšiluka 2" i objavljena je u istoimenoj knjizi, u izdanju kuće Imprimatur)