Priča o gradu, klupi, mirisu cigarete, čekanju... stiže nam iz Valjeva. Uživajte!
..........
Jednoga dana
Sedećeš na klupici, u centru voljenog grada, u koji si došao relativno skoro. Iz džepa teksas jakne izvadićeš paklicu Marlboro cigareta. Uzećeš jednu i zapaliti. Pustićeš da te opkoli gust duvanski dim, i dok budeš udisao dobro poznati miris cigareta koje već godinama pušiš, sedećeš na drvenoj klupici u centru Beograda i..... čekati.
Jednoga dana
Proleće je nateralo mnoge da izađu iz svojih zimskih depresija i puste da im aprilsko sunce vrati osmeh na lice. I dok budeš čekao, pored tebe će proći na stotine osmeha. Veliki. Mali. Glasan. Crveni. Bordo. Roze. Brkati. Sjajni. Žuti. Krezavi. Jedan, ukrašen crvenim karminom, upućen je tebi. Ne zanima te. I osmeh kera koji ti je prišao, opčinjen sendvičem koji si jeo. Nije te zanimalo. A gde je tvoj osmeh? Čekao si.
Sedim. Na klupici u centru voljenog grada, u koji sam došla relativno skoro. Iz džepa kožne jakne vadim paklicu Marlboro cigareta. Uzimam jednu i palim je. Puštam da me opkoli gust duvanski dim. I dok udišem dobro poznati miris cigareta koje već godinama pušim, sedim tu. Čekam. Iz obližnjeg kafića dopirali su stihovi jedne poznate pesme. "Maybe I'm too busy being yours to fall for somebody new". Jesam li? Jesam li i dalje tvoja? A možda je sve to samo iluzija. Naivna devojčica koja veruje u srećan kraj. Šta je kraj naše priče? Jesmo li ga ispisali one novembarske večeri kada smo se poslednji put poljubili ispred ulaznih vrata moga stana? I otišao si... bez reči. I otišla sam. Bez reči.
Jednoga dana
Biće relativno toplo za jedno novembarsko veče. Šetaćeš gradom u kome si rođen tegleći akustičnu gitaru. Baš kao i onda. Sešćeš na drvenu klupicu u obližnjem parku. Sviraćeš. Baš kao i onog dana. Istu pesmu kojom si me ubio u pojam. Samo... neće biti nikoga da te čuje. Sedećeš sam. Krenućeš kući. Istim onim putem. Samo... hoćeš li skrenuti u svoju ulicu ili... produžiti do moje? Ako produžiš.… hoćeš li zastati kod ulaznih vrata moje zgrade i setiti se našeg poslednjeg rastanka? Bez i jedne reči. Možda se i ti zapitaš.... Da li je to zaista kraj?
Pa da li je?
Okrenula sam glavu jer mi se učinilo da je neko izgovorio moje ime. Nema nikoga. Pogled mi se spusti na naslon drvene klupice na kojoj poprilično dugo sedim. Na jedan natpis na tom naslonu. Na jedan poznati rukopis. Na jedno... "Čekam te."
Nije kraj.
Jednoga dana
Sedećeš na drvenoj klupici, u centru voljenog grada, u koji si došao relativno skoro. Sedeću na drvenoj klupici, u centru voljenog grada, u koji sam došla relativno skoro. Smejaćeš se. Smejaću se.
Nije kraj.
Jovana Jeremić
Valjevo
......
(Priča "Jednoga dana" uvrštena je u izbor najboljih priča na Mondo.ba konkursu "Priče iz komšiluka 2" i biće objavljena u istoimenoj knjizi, u izdanju kuće Imprimatur. Sve priče koje objavljujemo online možete pratiti i preko naše facebook stranice "Priče iz Komšiluka")