Otkrijte koje knjige vam preporučuju da pročitate Vladimir Pištalo, Ljubica Arsić, Pavle Zelić, Miro Vuksanović, Miljenko Jergović, Aleksandar Čotrić...
Prema rečima Pištala, više puta se vraćao "Babeljovim pričama" u maniru mikročitanja, po paragraf na noć. I tu su se neke rečenice zauvek urezale u svest: poput : "Misao koja mu je ležala na srcu kao žaba na kamenu; Mesec je štrčao na nebu kao drski trn."
"I Markesa sam čitao više puta 'Aurelijano, kiša pada u Makondu'", napomenuo je je pisac i dodao da je na Zakintos poneo "Smrt u Veneciji" (Tomas Man), da bi "na peščanoj plaži čitao o drugoj i da bi se podsetio svojih nekadašnjih reakcija".
"Pročitao sam ponovo kompletnog Andrića. Jasno je zašto. O Andriću par godina pišem knjigu", otkrio je svoje planove Pištalo.
Ljubica Arsić, književnica kojoj su njene duhovite priče "Maco dal' me voliš" donele najveće priznanje za kratku formu, nagradu Ivo Andrić, i koja je kao izuzetno veliki erudita i znalac svetske literature sačinila nekoliko izuzetno traženih tematskih antologija priča, rekla je Arsićeva.
"S vremena na vreme vraćam se knjizi 'Madam Bovari' Gistava Flobera, jer me iznova oduševljava pripovedačka genijalnost ovog velikog pisca, njegova sposobnost da pronikne, koliko je to dublje moguće u žensku prirodu, u prirodu ljubavi i naših neispunjenih želja", rekla je ona.
"Piščevo poigravanje sa građom i čvrst zagrljaj kojim drži čitaoca uvek su izazov da se vratim ovoj knjizi, koja u meni budi radoznalost deteta pred neobičnom igračkom za koju ne zna kako radi", otkrila je Arsićeva.
"Druga, za mene važna knjiga jeste knjiga 'Ljudi laži' Skota Peka, koja se bavi problemom zla u čoveku. Ova veoma zanimljiva i, po zahvatima u ljudsku prirodu duboka knjiga, ulazi u fenomen zla, onog zla koje je prilagodljivo i često ide sa ljubavlju, onog zla kojeg u odnosu na eksplicitno zlo koje odmah prepoznamo u ratovima ili zločinima, ne razlikujemo od ljubavi, a koje je isto veoma opasno i umešteno u ljudsku prirodu. Njeno ponovno čitanje uvek mi otkriva neko novo razmišljanje o ljudskom ponašanju, koje u prethodnom nisam primetila", dodala je ona.
Pisac mlađe generacije koji je već stekao kultni status među poklonicima fantastike i kome je prvi roman "Peščana hronika" (Laguna) postao bestseler Pavle Zelić bio je raspoložen da napiše detaljan odgovor da "u trenucima kada mu treba dobra razonoda, to su uvek neprevaziđene Kišonove porodične zavrzlame, Vudi Alenov nadrealizam, a od pojedinačnih dela, i večita Nušićeva 'Autobiografija'".
"I posle stotog čitanja, svi oni su u stanju da me nasmeju do suza, a to uopšte nije mala stvar",naveo je Zelić.
On se često vraćao Poovim, Birsovim, Gogoljevim i Lavkraftovim pričama, i to i dalje čini, mada u poslednje vreme više mu leže Roald Dal ili Rejmond Karver.
"Znajući koliko je svaka rečenica vredna u kratkoj formi ovi majstori uspevaju da ih nabiju značenjem i slojevima koji se otkrivaju tek višestrukim čitanjem. Tek je pak poezija idealna za tako nešto, ali sem pojedinačnih pesama Bodlera, Remboa, Verlena, kojima obnavljam francuski, ili naših Miljkovića, Antića, Bećkovića ne smem da kažem da sam joj bio tako veran kao priči", nastavio je Zelić.
On je otkrio da ima običaj i da traži odgovore na životne dileme u Manovom "Čarobnom bregu" - "jednoj od onih sveobuhvatnih knjiga kakve se više valjda ni ne pišu".
Književnik, urednik, bibliotekar, dopisni član SANU i upravnik Akademijine bibioteke Miro Vuksanović otkrio je naslove svojih omiljenih knjiga.
"Imam nekoliko knjiga koje su mi stalno kraj uzglavlja. Odabrane su da ih čitam gde se otvore, uglavnom uveče, pred spavanje. Tako negujem stil, održavam ritam pisanja i obnavljam vrednosti koje sam ranije usvojio kao da su moje."
"Najčešće iz Andrićevih "Znakova pored puta", bez biranja, primam fragmente kakvih na drugom mestu nema. Uporedno čitam "Prokletu avliju", "Dnevnik o Čarnojeviću", "Krojcerovu sonatu " i dva obilata romana - "Uliks" i "Don Kihot". Od srpskih pesnika odvojio sam Njegoša, Lazu, Nastasijevića, Dučića. Savremenici su između njih.
Ko god računa da bude pisac mora se svakodnevno nalaziti u ovakvom ili drukčijem izboru, a najbolje je u prvih pedeset tomova antologijske edicije Deset vekova srpske književnosti Izdavačkog centra Matice srpske”, kazao je Vuksanović.
Jedan od pisaca mlađe generacije, popularan u svim bivšim jugoslovenskim republikama i kolumnista zagrebačkog "Jutarnjeg lista" Miljenko Jergović je potvrdio da se majstori književnog zanata uvek ponovo vraćaju svojim uzorima.
"Celoga života čitam knjige koje su mi nekada bile važne. Činim to da proverim jesu li mi još uvijek važne, i koliko sam se promenio ja, a koliko se promenila knjiga. Jer i knjige se s vremenom menjaju, gube ili dobivaju na uverljivosti, stilu, ali i smislu. Rastvaraju se u njima slojevi kojih prethodno nije bilo, ili su bili skriveni, maskirani, ali i zbilja nepostojeći...
Tako se nadopisuju već napisane i objavljene knjige, godinama i stoljećima nakon smrti svojih tvoraca. Evo nekih pisaca i knjiga koje ponovo i ponovo čitam još od gimnazijskih vremena: Ivo Andrić - Travnička hronika, Prokleta avlija, priče iz različitih ciklusa i faza; Miroslav Krleža - Zastave, Izlet u Rusiju, Hrvatski bog Mars; Miloš Crnjanski - Roman o Londonu; Tomas Man - Čarobni brijeg, Doktor Faust; Vladan Desnica - Zimsko ljetovanje; Meša Selimović - Derviš i smrt, Tvrđava; Džozef Rot - Radecki marš, Job; Gabrijel Garsija Markes - Sto godina samoće; Branko Ćopić - Bašta sljezove boje; Zuko Džumhur - Nekrolog jednoj čaršiji, Hodoljublja; Ranko Marinković : Kiklop, Ruke...
Zapravo, neprestano čitam knjige koje sam već čitao, paralelno s knjigama koje nisam čitao, sve se nadajući da će se i među njima naći neka koju ću ponovo čitati nakon što ju prvi put pročitam", glasio je Jergovićev odgovor.
Jedan od najboljih srpsklih satiričara, veoma cenjen u inostranstvu pošto je uvršten u velik broj stranih antologija aforizama Aleksandar Čotrić započeo je svoj odgovor konstatacijom da uglavnom ne voli da čita knjige ponovo.
"To se odnosi, međutim, samo na romane. Mislim da je jedno čitanje sasvim dovoljno i da bi druga pokvarila jedinstveni i neponovljivi doživljaj susreta s nepoznatim i neočekivanim. Izuzetak su romani Ive Andrića, koje sam čitao ponovo posle dvadesetak godina, jer je pravi greh ovakva remek dela ne analizirati i detaljnije proučavati", naveo je on.
"Knjige pripovedaka, pesama i aforizama čitam i po nekoliko puta. Najviše puta sam iznova čitao novele Antona Pavloviča Čehova, jer je to za mene pravo uživanje i često žalim što je ovaj neprevaziđeni majstor kratke priče živeo kratko i nije stigao da napiše više. Nekoliko puta sam čitao i sve humorističke priče izraelskog pisca Efraima Kišona, zbog njihove očaravajuće duhovitosti. Često se vraćam pesmama Sergeja Jesenjina i Garsije Lorke, a od domaćih pesnika Matija Bećković je autor koji je u istim poemama i pesmama svaki put drugačiji. Uz njega je i izvanredni pesnik Ljubomir Simović", glasila je Čotrićeva bibliografija omiljenog književnog štiva.
Prelazeći na kolege aforističare on je kazao da "od knjiga aforizama najviše se druži sa zbirkama Stanislava Ježija Leca i Aleksandra Baljka. "Oni su klasici u ovoj oblasti i njihove mudrosti i kritičke opservacije su mi i životni orijentiri i inspiracija za pisanje".
Mirjana Đurđević koja je dobila epitete i da je "ženski Nušić" i da je "Pitija" ali je svakako najduhovitiji savremeni srpski pisac kojoj je pošlo za rukom skoro nemoguće da za smeh koji daruje dobije "ozbiljne" nagrade poput internacionalnog "Meše" i "Ženskog pera" , dala je i odgovor u "svom stilu".
"Lepo bi bilo da vam sada odgovorim kako se vraćam starim knjigama, kojim, kada, kako... volim da mislim o sebi kao o takvoj osobi, ali to zapravo nije istina. Retko se vraćam pročitanim knjigama. Čak ni onim važnim, najvažnijim, koje su nedvosmisleno obeležile moje odrastanje kao osobe, a bogme i kao pisca, mnogo kasnije. I od njih, zapravo, ostane konglomerat utisaka, koji se vremenom tako 'okamene' da ni ponovno čitanje ne može da razbije... recimo iluziju da su Anu Karenjinu pod voz gurnuli muž i ljubavnik u četiri ruke (mada to za mene nikad nije bila važna knjiga).
Ponekad ti 'utisci' mogu i mnogo dobrog da donesu. Tako mi je u ostavi za metle u glavi 30 godina čučala Milutinova i Simonidina svadba iz Pekićevog Zlatnog runa. Jedva sam je našla kada mi je zatrebala. Iz tog motiva, koji je bio sačuvan 'bez greške', izrastao je čitav roman 'Čuvari svetinje' koji mnogo volim.
Pisac bestselera "Konstantinovo raskršće", mladi Nišlija Dejan Stojiljković rekao je da se najviše vraća klasicima, poput Dostojevskog, Kafke, Andrića, Crnjanskog...
"Neke od Andrićevih kratkih priča su mi uvek zanimljive i nove, na primer 'Reči', 'Kuća na osami', 'Ljubavi', 'Bife Titanik', Priča o vezirovom slonu'... Svakim novim čitanjem nalazim nešto što mi je promaklo u prvom", rekao je on.
“Često se vraćam i 'Dnevniku o Čarnojeviću'. Knjiga koju stalno iščitavam i nikad mi ne dosadi jeste i 'Beograde, dobro jutro', mog Nišlije Duška Radovića.
Što se stranih pisaca tiče, knjiga koju nikad nisam prestao da čitam je 'Vatre' od Margerit Jursenar. Volim ponovo da se vraćam i nekim stripovima, što klasičnim kao što je Fosterov 'Princ Valijant', što nekim savremenijim kao što je 'Sendmen' Nila Gejmena. Volim, s vremena na vreme, da ponovo pročitam neke od prvih epizoda Dilana Doga, naročito one iz osamdesetih, koje je pisao Ticijano Sklavi. Naravno, knjiga kojoj se treba uvek vraćati jeste Biblija, ona se čita celog života", zaključio je Stojiljković