Besmrtni Mika Antić

Na današnji dan rođen je srpski pesnik Miroslav Mika Antić. U mnogim tekstovima o njemu možete pročitati da nije voleo da priča o sebi, ali je voleo da piše naširoko o mnogim stvarima i događajima.

"O meni se najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru. Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima", umeo je da kaže.

Mnoge njegove pesme "uskočile" su u školske čitanke, jer je Mika običnim rečima, prijemčivim deci, umeo da saopšti veliki životne istine. Pisao je pesme o ljubavima, snovima, odrastanju, prožete maštom, igrom i vedrinom, koje su istovremeno jako ozbiljne.

Rođen je…

14. marta 1932. godine u Mokrinu, u Banatu, u ravnici za koju je umeo da kaže da je "zemlja bez odjeka, gde jata ptica ne lete, već se mogu ubrati, a da je Mlečni put do kolena i da zvezde rastu u žbunju". Imao je problema sa pisanjem svoje biografije, koju je pokušavao da sastavim svakog dana pokušavao, svestan činjenice da će đaci u školi morati da uče živote pisaca. Mika je umeo da kaže za sebe da je bio najgori đak, jer ni svoj život nije naučio.

Pisac i radnik u Vodovodu i kanalizaciji

Svoje prve stihove Mika je napisao kada su se njegovi roditelji doselili iz Mokrina u Kikindu 1941. hodine I tu preživeli okupaciju. Zbog vremena u kome je rastao, Mika je radio šta je stigao.

"Bio sam zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio sam se vodovodom i kanalizacijom, radio sa kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio sam u jednom lutkarskom pozorištu, pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije", piše u njegovoj biografiji.
Ukrao prvu pesmu

Kada je Mika bio treći razred osnove škole u "jednom dalekom" selu, kako je napisao, njegovo odeljenje je dobilo zadatak da napiše pesmicu. Nekako mu je knjiga Desanke Maksimović dospela u ruke u kojoj je bila pesma koja mu se jako dopala. Mika je nju prepisao i podvalio kao svoju. Kada je pročitao pred svima, dobio je pohvale i mnogi su govorili kako će on biti veliki pesnik jednog dana.

"Bojao sam se da napišem drugu pesmu, kako me ne bi provalili, jer sam znao da će biti lošija. Ceo treći razred sam živeo od slave koju sam stekao zbog prepisane Desankine pesme", piše Antić.

Na kraju školske godine, svi odlični đaci za svoj uspeh u školi su dobijali knjigu, pa i Mika, iako je bio vrlo dobar.

"Jedino je moja knjiga bila zapakovana u finu hartiju, a kada sam otvorio, video sam da sam od učitelja dobio onu knjigu Desanke Maksimović", napisao je pesnik shvativši da mu je učitelj na jedan fin način dao do znanja da ga je provalio da je ukrao.

"Da to nije uradio, verovatno nikada ne bih imao zadovoljstvo da nešto sam napravim, a najveće zadovoljstvo je kada čovek nešto sam stvori".

Odlomak iz "Bosonoge pesme"

Podeliću sa tobom sve bolesti i sva zdravlja. Zavoli moju priliku što se tetura niz dan. Sutra nas mogu sresti ponori il' uzglavlja. Svejedno... lepo je nemati plan.

Najdraži grad i najdraža žena

Mika Antić se ženio tri puta, a u kafani je to često objašnjavao rečenicom da "kada uđeš u nečiji život, otvoriš nekoga, to znači kao da počneš jedan svet ispočetka".

"Nikada neću napisati knjigu 'Druga ljubav', jer su se ljubavi koje se dogode čoveku u stvari prve ljubavi, a ako je zaista ljubav u pitanju, tu nikakvom brojanju nema mesta".

U grad Novi Sad bio je zaljubljen poput nekog srednjoškolca u najlepšu devojku u razredu.

"Sa najdražim gradom je kao i sa najdražom ženom i nikada nećemo uspeti ni sebi ni drugima da objasnimo šta nas je to tako vezalo".

Večiti buntovnik i protivnik konvencija

U svojoj biografiji Antić piše da ga je društvo u kome je živeo gledalo mnogo ozbiljno i mnogi su govorili da on nema pravo da se lično ponaša drukčije nego što ga zamišljaju.

Pitao se Mika da li on ima pravo da se izuje i hoda bos, da se ne obrije, da ne nosi odelo i pantalone peglane na crtu, već farmerke?

"I sad, kad sednem na bicikl, kaže mi žena na pijaci od koje kupujem sir i kajmak: Siđite s tog bicikla, ne priliči vam. Ja pisca drugačije zamišljam: brada, brkovi, dugačka kosa, dostojanstveni hod..", piše Mika i nastavlja "sva sreća što sam jedini ovakav na svetu, a ostali su slobodni".

U ljubavi ne treba da postoji racio

Zbog ovog mišljenja, pesnik se ženio tri puta. Umeo je da kaže od "braka do konjaka, samo pola koraka". Brakove je raskidao čim bi upali u prvu krizu. Voleo je da se preda uvek novom snu i zanosu.

Prvo se oženio Ljubicom, pa Svetlanom koja mu je rodila četvoro dece. Treći put, srce mu je uzela Smilja koja mu je rodila dva sina. Nasledici su mu podarili šestoro unučadi.

Kafane

Vreme je voleo da provodi u pijanlucima u mnogim kultnim beogradskim kafanama. Jedna od njih je i "Poslednja šansa" koju je upravo on krstio. Boemština, uz koju idu alkohol i cigarete, donela mu je bolest i oslabljeno srce.

Poslednji govor

Mika je umro pre 30 godina - 24. juna 1986. godine i te iste noći, pismo koje je napisao stiglo je u ruke Dude iz komšiluka. Pobrinuo se Mika da mu niko na grobu ne održi govor, već je napisao:

"Dudo,

Kad me budu iznosili, neka pročitaju 'Besmrtnu pesmu'. A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira Piro manda korkoro. Niko ne sme da mi drži govor".