U Crvenom salonu Banskog dvora u Banjaluci večeras je održana promocija knjige “Pas” Ivana Tokina.
„Pas“ beogradskog pisca Ivana Tokina roman je koji je brzo postao omiljen među ovdašnjom publikom, zbog, kako su mnogi na večerašnjoj promociji istakli same priče, ali i pisanja iz perspektive jednog psa.
Ideja za pisanje ove knjige, kako nam je otkrio, bila je u stvari u nedstatku novca. Naime, Tokin je bio angažovan na pisanju teksta za pseću hranu te je iz svega toga proizašla knjiga u kojoj kako i sam priznaje ima nekoliko odlomaka koji zaista više liče na reklamu. Ističe da je zbog svega toga odlučio da će 'Pas' sigurno imati nastavak, a možda i dva.
To, naravno nije smetalo da ova promocija preraste u neformalno druženje sa ovim duhovitim piscem.
Kako je naglasio inspiracije ima, ali nema neki određen momenat kad to shvati.
„Ja iako volim da pišem, na to moram da se tjeram. Nije mi lako da sjednem i počnem pisati, ali kad se to desi tačno znam kako ću“, rekao je Tokin dodajući da se pisanjem želio baviti još kao dijete.
„Pisao sam malo u osnovnoj, malo više u srednjoj školi, ali nisam tad razmišljao o tome da ću nekad pisati knjige“, rekao je Tokin i dodao da ozbiljno razmišlja i o pisanju za djecu.
„Već duže razmišljam o tome i jako mi se sviđa, ali je i jako teško“.
Istakao je da kritika nema mnogo, ali i da mu više znači sadržaj te kritike, nego ko osoba koja kritkuje njegova djela.
Saznali smo i koje pisce on voli da čita i kojim knjigama se često vraća.
„Teško mi je baš nekog posebno da izdvojim ali volim da čitam Valjarevića, Hamsuna, Pekića… a knjige, pa 'Dnevnik druge zime' od Valjarevića, 'Misterije' od Hamsuna… i ne mogu sad više da se sjetim“, kaže ovaj zanimljivi pisac.
Na kraju ove vrlo zanimljive promocije/druženja Tokin nam je otkrio i da ga još niko nije pitao kako izgleda taj pas.
„On je onako… smeđkast, žućkast“, s osmijehom je odgovorio.
Ivan Tokin rođen je u Beogradu. Radio je kao konobar, šanker, prodavac čokolade, programer, web dizajner, revizor računovodstvenih izvještaja, IT konsultant, fizički radnik, pomoćnik zidara i kopirajter. Kuvao je u nekoliko finih restorana. Nada se najboljem, tako piše u njegovoj biografiji na unuturašnjoj korici njegovog romana 'Najnormalniji čovek na svetu'.
Autor je i zbirke kratkih priča "Molekuli" i poeme objavljene u knjizi "Troje". Proza mu je prevođena na engleski, slovenački, švedski i ruski jezik.