KRATKA PRIČA: Milka Kolundžić - "Sirena"

Bile su nezaposlene domaćice. Nikome na pamet padalo nije da na domaćinstvo sa nebrojenim ektima obradive i obrađivane zemlje, registrovano kao poljoprivredno dobro, prijavi njih kao radnice. Glave porodica bile su jednoglasne – mi smo familija, neće meni žena/kćer/snaja biti radnica. One su bespogovorno gledale predase. I tako su ostajale domaćice i nezaposlene. Bez mogućnosti da u svom teškome radnom vijeku, koji se izjednačavao sa životnim, ostvare bilo kakva primanja.

Pedesetih godina prošlog vijeka u Benkovcu je otvoreno jedno od postrojenja Jugoplastike za proizvodnju obuće, tekstila, plastičnih masa i raznih proizvoda i za druge namjene i industrije. Kod nas, proizvodila se obuća za izvoz na zapad. Jugoplastiku su slijedili i Vinarija Benkovac, Vlado Bagat, Kepol.. Svi skupa primali su stotine radnika i radnica raznih obrazovnih profila. Probudile su se žene koje ni dana prakse ni zanata nisu izučile, ali - čak i sa svojim sitnim razredima škole – marljivo su učile i radile u isto vrijeme. I postajale su nezavisne, onoliko koliko je to žena u Dalmaciji u to vrijeme mogla biti.

***

Obje sirene, i ona koja je pozivala na početak radnog vremena i ona koja je označavala njegov kraj, čule su se do Sela. Ujutro, bila je već u polju, odagnala ovce u Bare i brzim i vještim pokretima prekopavala ono zemlje ciko bunara na Magradaru, za kumpjere.

Djeca su ostala kod kuće. Spremila im je u teću nekolike većih kosti za variti, glavicu kapule, kumpjera, mrkve i zeru celera i peršuna. Još u školu nisu krenule, ali znale su same uključiti kolo i zavariti juhu. Ona je u zoru zamijesila i ispekla kruv ispod peke.

Nekada je imala društvo, ali skoro sve ženske čeljadi otišlo je raditi u fabriku. Nisu one kuljave, one šta nisu načisto i one koje su bile same uz svoju starčad. Radilo se u fabrici do tri ure, a po kući, oko kuće i u polju stizalo se popodne, vikendom i državnim praznikom.

I on se zaposlio. Išao je rijekom ljudi iz sela na posa’ i vraćao se doveče, nekad i u neko doba. Poslije posla išlo se do Štele na pečeno (ako je bila plata), čašu crnine ili žutine i na briškulu il’ trešet. Sjedio bi dok je teklo šoldi iz skašele. A onda kući, pokisa’ sav, bezičeg.

Ona bi čekala dok ne dođe. Sjedila bi u kužini kad bi djeca legla i sve ono drugo stigla, i čekala. I čekala. Nekada bi došao veseo, iako vidno pod gasom, pa pitao treba li šta uzeti, ali češće bi bio crn i razdraživ.

- I ja bi’ išla raditi. – rekla mu je za jedne od tih noći.
- Ti raditi.. – nije je ni pogledao. – A da ko će djecu gleti?
- Pitaću mate. – odgovorila mu je skorom pa šapatom.

Njena mate ga nije voljela. Tačnije, za nju nije postojao. Nju je preveo kurvanjski, najprije je ostala trudna, a onda je izbjegavao i sprdao se njome u ćakuli. Najstarija maća rodila se pod njihovim krovom. A onda su ćaće posložile stvari.

Lagala je kada je rekla da će pitati mate. Sa njom nije govorila. Ništa ružno jedna drugoj nisu rekle, ali tačno su znale, u slovo, šta je ona druga prećutala. Na kraju, nije više u materinoj kući. Izabrala je sebi s kim će leći. Nije se kajala. Lomila je svoju nutrinu svaki puta kad bi morala tražiti od starijeg brata da i njoj pripremi drva za zimu ili donese džak brašna kad ostane bez iti ičeg. Zadnji puta s materom je imala posla kad je najstariju maću poslala po zeru kumpjera. Jeste bila štedljiva, ali nije znala uštediti od ničeg. I dijete bi donijelo i kumpjera i đevenica.

I ovoga puta spremila je dijete, rekla joj da pita babu ’oće li ih gleti da mate ide na posa’ i poslala je. Maća se vratila s boršom presnaca i nešta suvoga i izdeklamovala da je baba rekla da mate dođe sama.

Dobro, i s tim je svršeno, rekla je sama u sebi.

Svanulo je. Ispravila je kičmu na par trenutaka i pogledala u sunce. Sad će. A onda se sagnula, uzela motiku i nastavila da kopa brzim i snažnim pokretima. Ljutito je razbijala onu ledinu i tukla po onome kamenu u njoj tako da je sa svakim zamahom stvarala buku koja joj je zaglušivala uši. Nadala se da tako neće čuti sirenu.