KRATKA PRICA Zoran Doderovic Odrzivi razvoj

  • Izdanje: Potvrdi
Čitaoci reporteri

ČITAOCI REPORTERI

Videli ste nešto zanimljivo?

Ubacite video ili foto

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa. Ne smije biti više od 25 MB.

Poruka uspješno poslata

Hvala što ste poslali vijest.

Dodatno
Izdanje: Potvrdi

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Kultura

KRATKA PRIČA: Zoran Doderović - Održivi razvoj

U kafani se naveče rađaju sjajne ideje. A ujutro... Priča Zorana Doderovića iz Novog Sada

Izvor: Vedran Ševčuk/MONDO

ODRŽIVI RAZVOJ

Nazvao me je kum Dimitrije na mobilni i kaže: – Zdravo lafe, imam sjajnu ideju. Moramo se naći što pre. – Dobro, rekoh, danas sam slobodan u pet popodne. – Onda u pet u kafani kod Gogolja – reče Dimitrije. – U pet kod Gogolja – rekoh i prekinuh vezu.

U kafani kod Gogolja se okupljaju raznoliki likovi. Dolaze studenti, umetnici i poslovni svet. U tu treću kategoriju spadamo kum i ja. On radio kao arhitekta u privatnoj firmi. Više od dve decenije proveo je u Nemačkoj. Ja sam profesor fizike u školi.

Ušao sam u kafanu i provukao se između dupke punih stolova. Dimitrije je sedeo za stolom u uglu. Čitao je novine. – Bog stari, rekao sam i stisnuo kumu šaku. – Ćao lafe – odgovori Dimitrije uz široki osmeh na licu, nalik smajliju. – Nisam te video od osnivačke skupštine Akademije za održivi razvoj. – Klimnuo sam glavom. Nisam želeo da pričam o tom događaju. Malo smo više popili. Nisam želeo ponovo da izvodim Bernulijevu jednačinu. Mešao sam pivo i šljivovicu, pa me je sutradan bolela glava.

– Kao predsednik novoustanovljene akademije obratio sam se Ujedinjenim nacijama elektronskom poštom. Detaljno sam im opisao našu situaciju. Naš ekonomski sunovrat, ekološku situaciju i socijalnu bedu u kojoj živimo. Pomenuo sam i da naš naučni i kulturni potencijal zavisi od pojedinaca i ministara u Vladi koji kao glavne vrednosti smatraju festivale, Egzit i Guču. Žalosno je to, moj prijatelju, žalosno. 

Dimitrije je gledao kroz mene kao kroz ključaonicu. Delovao je utučeno. – Nego znaš li zašto sam te zvao? – pitao je. Slegao sam ramenima. Gledao sam u njegovo visoko čelo, sa kojeg je visio pramen proređene kose i prekrivao gornji red bora. – Nalazimo se na ivici provalije. Jedan pogrešan korak dovoljan je da padnemo u nju. Radoznalo je osmotrio masu u kafani i odmahnuo rukom. – Vidiš, niko ništa ne primećuje.

Za stolovima su sedeli momci i devojke, vedri i nasmejani. Bilo je tu i penzionera, ali i ljudi u najboljim godinama, poput nas dvojice, samoproglašenih akademika. Na prošlom zasedanju za ovim istim stolom Dimitrije je postao predsednik, a ja podpredsednik Akademije za održivi razvoj.

– Boli me kad vidim sirotinju kako pretura po kontejnerima, rekao sam. Pojavio se konobar. Naručili smo točeno pivo i veliki špricer. – Trebalo bi postaviti kamere u gradu i snimiti armiju siromašnih građana kojima su kontejneri jedina nada i glavni izvor prihoda. Kao potpredsednik Akademije moja dužnost bila je da brinem o socijalnim pitanjima. Iako ja lično nisam imao nekih većih finansijskih problema u životu, kriza se osećala na svakom koraku. Plata mi se u odnosu na evro u poslednjih nekoliko godina prepolovila, a srednji sloj kojem sam pripadao potonuo je poput Titanika u sudaru sa glečerom. Za radove objavljene u naučnim publikacijama u svetu dobijao sam pristojan honorar. U zemlji je postojala armija nezaposlenih. Umesto da se ekonomijom bave ekonomisti, važne odluke donosili su političari. – U pitanju je sistemska greška – rekao sam i otpio gutljaj piva. Dimitrije diže čašu špricera i iskapi je. – Suv sam kao pustinja. Nisam pio od našeg poslednjeg susreta, rekao je šireći ruke kako bi pokazao kakva ga je žeđ snašla. Konobar je doneo još dve oznojane čaše na srebrnom poslužavniku.

Osetio sam prijatno strujanje alkohola u krvotoku. Alkohol me je hladio iznutra s jedne strane, a sa druge mi je raspalio um. Povratilo mi se samopouzdanje i odlučnost da nešto učinim za održivi razvoj na planeti. Ako mi ne budemo čuvali Zemlju za buduće generacije, niko neće.

Nakon nekoliko popijenih pića složili smo se o koracima koje treba preduzeti. Podnećemo tužbu protiv velikih zagađivača Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, i zbog pojave ozonskih rupa u stratosferi i njihovog uticaja na globalno otopljavanje. Tužićemo najmoćnije države sveta zbog kršenja sporazuma u Kjotu o emisiji štetnih gasova. A na lokalnom nivou sastavićemo spisak zagađivača i spisak odgovornih za naše propadanje. Podnećemo tužbu protiv odgovornih funkcionera u zemlji. Treba udariti pravo u osinjak.

Dok smo smišljali aktivnosti u narednom periodu, mrak se uveliko spustio nad gradom. Nismo ni primetili kada se kafana kod Gogolja ispraznila. Konobar je ugasio svetlo u znak fajronta. – Teraju nas napolje. Sutra više ništa neće biti isto kao danas – reče Dimitrije i jedva se nekako podiže sa stolice. – Ma pusti – gunđao sam. Novi svetski poredak će pući. Samo je pitanje vremena. Zemlja je poput velikog mehura od sapunice, svaki tren može da prsne.

–Idemo – rekao sam i pružio korak prema izlazu. Pozvao sam konobara da platim račun. Kada sam čuo iznos, nasmejao sam se. Platio sam mu uz kiseli smešak na licu. U zemlji u kojoj svako, pa i novi konobar koristi priliku koja mu se pruža, bilo je iluzorno tražiti kosmičku pravdu. I ova zemaljska bila je suviše često i na svakom koraku zgažena.

Dimitrije izađe na ulicu i opsova. – Sutra ću podneti tužbu. Za održivi razvoj vredi se boriti. I oni na vlasti bore se da se u zemlji ništa ne promeni, da bi njima bilo dobro.

Složio sam se sa Dimitrijem. Bio sam spreman da se žrtvujem za «našu stvar». Ne bih se odrekao honorara u evrima koje sam dobijao za naučne članke. Od njih sam mogao da priuštim letovanje na moru s porodicom. Planirao sam kupovina novog automobila, uz zamenu za stari. – Naći ćemo nekog sponzora – gunđao je Dimitrije i pozvao taksi. Rastali smo se uz obećanje da ćemo raditi na održivom razvoju, za dobrobit čovečanstva.

Krenuo sam peške kući. Usput sam sreo nekolicinu noćobdija koje su u preturale po kontejnerima. Prišao sam jednom i rekao: – Ovo vam je novac za cigare. Ovo je za hleb. A ovo je za decu. Neznanac je brzo snašao. Primio je novac s osmehom.

Koliko malo treba ljudima da bi im se izmamio osmeh na licu, pomislio sam dok sam čekao lift u prizemlju zgrade. Vrata lifta su se otvorila. Pritisnuo sam dugme, sklopio kapke i osetio kako se lift penje u nebo. Sanjao sam da lebdim u stratosferi, na mestu gde je ozonski omotač uništen, a zemlja nalik krompiru.

Kada sam se sutradan probudio mamuran, osećao sam mučninu od civilizacije koja kao zmija proždire svoj rep. Bogati su halapljivo grabili da bi uvećali svoje bogatstvo.

Osećao sam mučninu od civilizacije, koja kao zmija proždire svoj rep.

Zoran Doderović, Novi Sad

........

(Priča "Održivi razvoj" uvrštena je u izbor najboljih priča na Mondo.ba konkursu "Priče iz komšiluka 3" i biće objavljena u istoimenoj knjizi, u izdanju izdavačke kuće Imprimatur. Sve priče koje objavljujemo online možete pratiti i preko naše facebook stranice)

Komentari 0

Komentar je uspješno poslat.

Slanje komentara nije uspjelo.

Nevalidna CAPTCHA

NAJNOVIJE

Dnevni horoskop

loader