Price iz izolacije Soba

  • Izdanje: Potvrdi
Čitaoci reporteri

ČITAOCI REPORTERI

Videli ste nešto zanimljivo?

Ubacite video ili foto

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa. Ne smije biti više od 25 MB.

Poruka uspješno poslata

Hvala što ste poslali vijest.

Dodatno
Izdanje: Potvrdi

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Kultura

Priče iz izolacije: Soba

Priča #26: Igor Braca Damnjanović, Beograd

Izvor: Rawpixel/iStockphoto

Soba

- Zašto si me napio? – mrmljala je, sedeći presavijena na fotelji, glave spuštene na kolena. Glatka, rasuta kosa, boje kestena prekrivala joj je lice.
- Nisam te ja napio. – odgovorio je mladić nemarno, sedeći na jednom kraju kreveta.
- Pst! – podigla je naglo glavu. Gledala je unezvereno lica ukvašenog suzama i ulepljenog rasutom kosom. Nemarno je sklonila kosu sa lica, obrisala ga rukavom, a onda ga pogledala.
- Ti, ti si me napio!
- Ne, nisam ja. Sama si se napila. – i dalje je mladić razgledao sobu u kojoj su se obreli. Devojka je ponovo spustila glavu na kolena.
Razmišljao je šta je sve pojela na tom ručku na kojem su zajedno bili. 'Mnogo čega.', pomislio je.
- Podigni glavu, zaboga. Povratićeš.
Podgla je glavu, ovoga puta polako. Pokušavala je da pogleda u njega, ali je njen pogled bio uperen negde iznad njegove glave.
- I hoću. Bože, kako mi je muka. Ti si kriv za sve!
- Ja? Ne, nisam. Sama si pila.
- Da, ali ti si mi sipao!
- I tebi i meni. Pa, to je valjda normalno?
- Pst. Tiše! Ne deri se!
- Ne derem se ja. Ti se dereš.
- Ja?! Sve ja. Ništa ti. Ti nisi ni za šta kriv. A napio si me.

Video je da nema svrhe da se raspravlja sa njom. Razledao je sobu u kojoj su sedeli. Ormani, krevet i sve ono što je mogao nazreti, bilo je prekriveno belim zastorima.
- Gde si me ovo dovela?
- U svoju sobu.
- Zašto je sve prekriveno belim posteljinama, kao u nekoj bolnici?
- Ha-ha-ha... počela je nekontrolisano da se smeje. Onda je odjednom stavila prst na nos.
- Psttt. Rekla sam ti da budeš tiši. Nasmejao si me. Posteljine. To na čemu ti sediš, na krevetu je posteljina. Ovo su prekrivači. Ovo je moja dečija soba. Vidiš kako je krevet mali. A sve je prekriveno da ne bi padala prašina na stvari.
Eh, vi muškarci. Kako ste zli. Slagao si me!
- Reći ću ti nešto. Ljudi lažu.
- Ljudi, ali prijatelji ne lažu.
- Prijatelji nas lažu najviše. Zato nam i jesu prijatelji.
Ustao je i skinuo pokrivač sa ormana. Veliki oblak prašine pao je na pod. Devojka je i dalje ležala zavaljena u fotelji, glave zabačene na naslon. Žmurila je i mrmljala neku pesmu.
Posmatrao je police sa knjigama. Uzeo je jednu, obrisao prašinu sa nje i nasumično otvorio. Ona je i dalje mrmljala tekst neke pesme.
- Počneš li da misliš na mene, znaj, biće to duga igra za tvoj um. – pročitao je jednu rečenicu i odložio knjigu na policu.
- Ti samo ono što tebi odgovara. A ima li u toj knjizi neki citat o muškarcu koji je napio ženu?
- Ti opet isto. Nisam ja to učinio. Sama si se napila. Slučajno prekoračila dozu.
- Slučajno? Ah, ništa nije slučajno u životu.
- Misliš?
- Znam! A sad tiše malo.
Vratio se na krevet i ponovo seo. Gledao ju je kako se muči. Razmišljao je o tim njenim rečima. Da li je bila u pravu da ništa nije slučajno. Da slučajno nisu bili na toj večeri, da se ona nije slučajno napila, a on našao u njenoj sobi.
- Ovde sam volela da se igram kada sam bila mala. – prekinula ga je u razmišljanju.
- Da li ti je malo bolje?
- Neee. Muka mi je. Ni ta muka nije slučajna. Znaš, život je tako čudan. Kada si mali želiš i umeš da maštaš i da se igraš. Koliko samo svetova tada stvoriš. A sada? Odrastao si. Ideš na ručkove, završavaš fakultete i radiš, radiš, radiš... Oh, tako sam umorna. I kada dođe vreme odmora, ti ne možeš da zaspiš. Znaš, u poslednje vreme ponovo sam počela da dolazim ovde. U sobu mog detinjstva, spokoja i mira. Kasno u noć ustanem iz kreveta i...
- Zašto ne spavaš više ovde? – prekinuo ju je.
- Rekla sam ti, zaboga. Krevet je mali.
- Zašto ne kupiš veći?
- Da znaš i da hoću. Ti zli čoveče!
- Ah, zar ćemo ponovo o tome? Vino te je uhvatilo, jer si bila gladna. Vino se pije uz jelo.
- Da, sada si pametan da mi to kažeš. Ne znam zašto sam te uopšte dovela ovde, u moju sobu tajni i uspomena? I samo nešto pričaš, a ne slušaš. I mnogo se dereš. Lepo sam ti rekla tiše.
- Zašto, zaboga?!
- Probudićeš mi lutke!

Ustala je nespretno do druge fotelje, lagano podigla beli pokrivač sa nje. Ugledao je nekoliko lutaka uredno poređanih na fotelji. Prvi put te večeri čuo je dobovanje kiše po staklu prozora.

Igor Braca Damnjanović, Beograd

(Tema ovogodišnjeg regionalnog književnog konkursa "Priče iz komšiluka" je IZOLACIJA. Sve priče koje objavljujemo možete pratiti putem facebook stranice "Priče iz komšiluka", gdje možete i "lajkovati" svoje omiljene priče...)

Komentari 0

Vaš komentar je proslijeđen moderatorskom timu i biće vidljiv nakon odobrenja.

Slanje komentara nije uspjelo.

Nevalidna CAPTCHA

NAJNOVIJE

Dnevni horoskop