Priče iz izolacije: Grade moj

Grade moj,
da li si dovoljno odmorio,
od samice i tišine
možda se umorio?

Obasjaj svetlima svojim,
srca zbunjena i tužna,
sigurna sam više će te ceniti
ne mora ovo biti uspomena ružna.

Kao što sam govorila vazda,
ništa se ne podrazumeva,
ništa nam ne pripada i nije dato,
cenite svaku sitnicu zato.

Mostovi moji sjajni,
tvrđavo, ulice, Keju, goro
ravnico koja mi nikad pasala nisi,
nedostaješ, ne videh te skoro.

Nešto mi govori, a srce mi igra
sve je ovo ispit veliki
Proćiće i ova nezanimljiva igra.
Nismo još postali daleki.

S nestrpljenjem čekam grade,
zagrliti lepotu tvoju svu
i nema veze što se često razumeli nismo,
Zavoleh te, ljubav nađoh tu.

Tjaša Divić, Novi Sad