Sada promiskuitetni imaju i naučno opravdanje.
"Osoba u koju smo zaljubljeni je centar našeg sveta. Žudimo za tom osobom, ne samo seksualno, već i emotivno, Čak i ako poseduje neke osobine koje nam se ne sviđaju, one su nebitne naspram onoga što nam se dopada", objasnila je stanje zaljubljenosti, za sajt "Business Insider", biološki antropolog Helen Fišer.
"To je svojevrsna opsesija", kaže ona.
Stanje zaljubljenosti nam prija zato što se tom prilikom aktivira žlezde koja luči hormon zadovoljstva - dopamin.
Zato je, kaže naučnica, ljubav više biološki i hormonski, a manje romantični proces.
Ona je, takođe, objasnila da je to tih saznanja došla zahvaljujući eksperimentu, koji je srovela zajendo sa kolegama, a koji se zasniva na testiranju moždanih aktivnosti zaljubljenih ljudi.
Naime, kada zaljubljena osoba vidi sliku voljenog bića raste aktivnost dela mozga ukojem se luči dopamin, a to je isti deo mozga koji se aktivira kada smo nagrađeni, pod dejstvom kokaina ili orgazma.
"To znači da ljubav nije emocija, već nagon i to nagon jači od seksualnog", kaže Fišerova.
Ona je, takođe, objasnila i zašto varamo one koje toliko volimo.
"Postoje tri različita sistema našeg mozga koji su u vezi sa zaljubljivanjem: seksualni nagon, ljubav i privrženost. Međutim, oni nisu povezani. Što znači da možemo da osećamo privrženost prema stalnom partneru, ali i seksualnu privlačnost prema nekoj drugoj osobi", objasnila je Fišerova.
"Mi smo životinje sa nagonom za razmnožavanje", zaključila je.