Nemojte da se iznenadite ako vam stave dete i krilo i slikaju vas.
Drevni iranski grad Širaz, koji ima dva miliona stanovnika, sasvim je drugačiji od neverovatno bučnog, haotičnog i užurbanog Teherana, podseća na primorske gradove, ima neobično lepu atmosferu, šarm i ljude, kojima su stranci atrakcija, u istoj meri u kojoj je i strancima Iran.
Može se zato dogoditi da posetioca iz daleka često zaustave da bi se s njim fotografisali, posebno ako je plavokos, i tada mu stavljaju decu u krilo, žene se guraju da sednu tik uz njega, a muškarci fotografišu, zahvaljuju zatim beskrajno i široko se osmehuju.
U Širazu se može popiti i pravi espereso ili makiato u malom kafeu, koji vode trojica mladih Iranaca, koji govore odlično engleski, slušaju rok i prave najbolji doručak "u celom kraju", sa maštovitom kajganom, predivnim "barbari" hlebom ("nan-e-barbari") i najukusnijim prelivima od jogurta i limete koje ste ikad probali.
I hidžab i iPhone
Izveštač Tanjuga u tom je kafeu zatekao četiri mlade Iranke na doručku. Sve su pri kraju studija arhitekture, sve u tradicionalnom hidžabu, marame na glavi, a u rukama iPhone telefoni.
Iranci su, inače, izuzetno posvećeni obrazovanju, mnogo njih studira, ali mnogo je onih koji nakon toga odlaze u unistranstvo, zbog čega je, kako kaže zamenik ministra za kulturu i informisanje Hosein Entezami, zapošljavanje jedan od prioriteta nove vlade.
Podaci o broju nezaposlenih variraju od zvaničnih 10 do 12 odsto, do čak 26, vlada namerava da godišnje obezbedi posao za 900.000 Iranaca, za šta joj je potrebno, prema nekim računicama, između 30 i 50 milijardi dolara stranih investicija...
Pogledajte foto galeriju:
Kao i svuda u svetu, ima onih koji u te planove veruju, i drugih koji se radije zapute u "beli svet" u potrazi za boljim životom.
U Širaz se iz Teherana stiže avionom, on je nekih 900 kilometara južno od prestonice Irana i nadomak je Perijskog zaliva i čuvenog turističkog raja, ostrva Kiš, gde su, tvrde upućeni, najbolje iranske plaže i gde služe najbolje falude, čuvenu poslasticu sačinjenu od vrste stvrdnutih rezanaca s raznim egzotičnim ukusima i prelivenih sokom limete.
Širaz je i nadomak Persepolisa, drevne prestonice nekadašnje persijanskog carstva.
Persopolis -ponovno rođenje Persijskog carstva
Danas je odlazak u Persepolis prijatna avantura, u kojoj se najpre malo leti avionom (sat i po od Teherana na jug), malo se vozi kombijem, oko sat od dvomilionskog Širaza, onda puno šeta, penje i prilično isprašnjavi, ali je utisak nakon svega - neverovatan.
Mnogo je toga uništeno u osvajačkom pohodu Aleksandra Makedonskog, nije baš adekvatan opis da je ostao "kamen na kamenu", ali je isto tako mnogo toga što govori o nekad velikom carstvu, a danas svedoči o jednoj moćnoj državi, koja neguje svoje vrednosti i čuva nasleđe i specifičnosti.
Persepolis je bio glavni grad Persije u doba iranske dinastije Ahemenida, a najstariji ostaci datiraju iz 515. pre nove ere, tačnije iz doba vladavine Darija Prvog Velikog, koji je naložio da se grad baš tu izgradi.
I sada fascinira najpre prostor na kojem su gradili Persepolis, reč je o uzvišenoj terasi odakle se spuštaju kraljevske palate, riznice i prateće građevine, kao i dve ogromne ceremonijalne dvorane, jedna koja nosi naziv "dvorana stotinu stubova" i druge nazvane apadana, koja je mogla da primi 10.000 ljudi.
Apadana i dvostruka monumentalna stepeništa ukrašena su reljefima, na kojima se prepoznaju elementi persijske arhitekture iz tog doba.
Iako su u vreme Darija administrativni centri bili Suza, Vavilon i Ekbatana, Persepolis je imao ceremonijalnu ulogu glavnog grada u kojem se slavila persijska Nova godina.
Istoričar Pier Brian tvrdi kako je prilikom gradnje Persepolisa obustavljena sva gradnja u drugim gradovima tadašnjeg carstva, te da je sve bilo usmereno za gradnju nove metropole, koja je, kako kaže, trebalo da simbolizuje "ponovno rođenje Persijskog carstva".
Za razliku od mnogih drugih monumentalnih građevina antičkog doba, Persepolis nisu gradili robovi već plaćeni radnici iz svih zemalja imperija - Vavilonije, Karije, Jonije, Asirije, Egipta...
Uništenje Persepolisa 330. pre nove ere uglavnom se pripisuje Aleksandru Makedonskom, što pominju i antički istoričar Plutarh, a neki arheolški nalazi potkrepljuju tu verziju.
Razlozi za uništenje i danas su predmet rasprava, pa su tako antički istoričari tvrdili da je Aleksandar spalio Persepolis u pijanstvu. On je, navodno, na nagovor jedne grćke hetere bacio baklju u Kserksovu palatu, kako bi svojim grčkim saveznicima udovoljio da se osvete za Kserksovo paljenje Atene u doba grcko-perzijskih ratova.
Moderni istoričari, međutim, paljenje Persepolisa pripisuju želji velikog osvajača da na simboličan način pokaže kraj persijske dominacije regijom.
Drevni spisi iz helenističkog doba navode kako se Aleksandar Makedonski kasnije jako kajao zbog uništenja Persepolisa, koje je smatrao lošim političkim potezom.
Prašina i vetar, ali i uživanje
Tek ono što Aleksandar Veliki nije postigao da uništi, današnji Iranci čuvaju, neguju i posećuju na način koji podseća na hodočašće, a u vrelom danu krajem avgusta uoči vikedna, koji u Iranu pada u četvrtak i petak, u obilazak su došli s decom, čak onom sasvim malenom.
Gotovo nesnosna vrućina, puno prašine i povremeni vetar nisu ni na koji način omeli stotne Iranaca koji su s celim porodicama došli u obilazak ostataka drevnih palata, stubova, kapija, reljefa...
Čak se u jednom trenutku na lokalitet obrušila prava pustinjska oluja koja je prošla rubnim delom kompleksa i zatim "zavila" naviše prema brdima, koja je uznemirila samo turiste, strance, dok su se domaći posetioci jednostavno zaklonili odećom.
Ono što se može videti, a u zavisnosti od toga koiliko se ima snage, volje i koliko je ko otporan na vrućinu i prašinu, teško je opisati.
Svako ko to vidi je zadivljen, zapitan nad tim kako se i kojim "mašinama", kojim "alatima", moglo tako nešto tada graditi, ali i spokojan što neko sve to čuva i dozvoljava da svi koji žele mogu to i da vide.