Da li ljudi u drugom redu stvarno idu brže?

Ne, nije u pitanju "loša karma". Dvojica istraživača, Donald Redelmajer sa Univerziteta u Torontu i Robert Tibširan sa Stenford Univerziteta, tvrde da imaju naučno objašnjenje za to.

Oni su pokušali da saznaju da li postoji psihološki, a možda čak i objektivan osnov za to nelagodno osećanje da smo uvek u pogrešnom redu, bilo da čekamo na kasi u supermarketu ili smo zaglavljeni u saobraćajnoj gužvi.

Naučnici su snimili kolonu automobila na autoputu kamerom postavljenom na jednom vozilu u susednom redu. Deo snimka na kojem automobil s kamerom napreduje brže od snimljene kolone prikazan je grupi od 120 osoba od kojih je čak 70 odsto reklo da su se kola našla u sporijem redu, dok je 65 odsto njih izjavilo da bi u slučaju da su bili za volanom svakako prešli u drugu kolonu.

Redelmajer i Tibširan su njihovu reakciju nazvali "iluzijom loše sreće" koju su najpre pokušali da objasne hipotezom selektivnog pamćenja koja pretpostavlja da se više sećamo neprijatnih nego prijatnih događaja.

Ovde, međutim, treba biti obazriv s obzirom na to da, generalno, ljudi imaju pre tendenciju da brišu loše, a ne lepe uspomene, te bi logično bilo očekivati da se vozač seća automobila koje je on pretekao, a ne onih koji su pretekli njega.

Druga hipoteza, koju su naučnici i potvrdili, ukazije na postojanje kognitivne pristrasnosti kao rezultat uslova posmatranja.

Kada se nalazimo u koloni u zastoju, vidimo napredovanje automobila u drugim kolonama. Imamo dakle vremena da ih dobro osmotrimo i memorišemo.

Kada, pak, prolazimo pored kolone koja se ne pomera, proces pamćenja se odvija na sasvim drugačiji način jer se tada koncetrišemo na vožnju, što ograničava pažnju koju možemo da posvetimo susednoj koloni.

Šta više, ako je susedna kolona u zastoju, proći ćemo pored čitavog niza automobila i to ćemo učiniti u relativno kratkom vremenu.

Kada nas pretiču, imamo osećaj da vreme teče sporije, a kada mi pretičemo druge, čni nam se da ono prosto leti.