Prvo sam rekla sinu da postoji, sad da mu kažem da sam lažov? Jednostavnije je da sama ponovo počnem da verujem … a, što i ne bih?
Da, došlo je to doba godine kada strahujem da će moj klinac prepoznati ćaleta kada zazvoni na vrata maskiran u Deda Mraza. Ne želim da se razočara misleći da ga foliramo, ne želim ni tata da se rastuži kada vidi da mu se rođeno dete ne raduje "jer je to samo on" ... strahujem i zbog činjenice da se polako primiče taj dan kada ću morati da mu priznam ...
Ne želim da izgovorim "znaš sine, Deda Mraz ne postoji, lagali smo te da bi pojeo ručak, popio lek, naučio da sedneš na nošu", a magija koju donose praznici nestane, jer šta je sledeće? Moraću da mu kažem da princeze ne postoje, da su vretena odavno nepotrebna i da njegov omiljeni Petar Pan ne bi poleteo ni kada bismo ga za avion zakačili ...
Želim da veruje u lepo, uživa u njegovim bajkama, pričama o sirenama koje su glas prodale za noge, lepim princezama koje kuvaju patuljcima, čak i devojčicama koje mame opušteno šalju da tumaraju šumama kako bi bolesnim babama odnele supu.
Želim da nastavi da radi sve one stvari koje me, priznajem, ponekad jako nerviraju:
"Stavi mi kaiš, kraljević nosi kaiš ... ne taj kaiš, onaj! Uzmi onaj tatin, taj je za velike kraljeviće. Nisi ga lepo zakopčala. E, tako ... gde mi je mač? Onaj mač? Onaj što ide u kaiš, znaš? Ne, pogrešila si, onaj s drškom da džin ne može da me udari po prstima. Taj mač. Vidiš, ja ga ovako stavim. Tako. Sad je sve u redu. Gde mi je plašt? Stavio sam plašt tamo, iza kreveta, da ga ne nađe Valdar. Eto ga. Stavi mi plašt. Ovde preko ramena. Ne diraj mi kaiš, vidiš da imam mač u njemu, iseći ćeš se! Jesi mi vezala? E, sad si mi pomerila kaiš! Stavi mi kaiš ponovo. Čekaj da izvadim mač. Sad stavi kaiš. Jesi zategla?"
Možda je ovo vama previše, sigurna sam da vas je smorilo dok ste čitali, a kako je meni kada to uradim 86 puta dnevno? Kada mi svaki put krcnu kolena kako bih čučnula do trogodišnjaka koji misli da će svim tim što sam zakopčala, skinula, zavezala i na kraju opsovala, spasiti Auroru? Pomalo naporno, dobro, malo više ... ali i prelepo.
Svi roditelji pričaju da postoje ti divni, magični junaci, a onda dođe dan kada više ne možete da ih folirate. Ili nemate snage od onog silnog vezivanja plašta ili oni jednostavno shvate ...
"A, gde je Deda Mraz danas? Ja bih voleo da Petar Pan dođe kod mene, zašto ne dođe? Laza kaže da ne postoji Petar Pan" ...
Tada sve počinje i možete da uradite dve stvari ( u stvari tri, ali šamaranje Laze sam isključila kao opciju) - priznate da ste lažov ili ... Pričate da je Severni pol predaleko, ili da tokom maja i juna, kada vas klinac pita, prodavnica ne radi i da Deda Mraz nije imao gde da kupi poklon, ili još bolje - da je Petar Pan dobio boginje i da ne može da doleti iz Nedođije. Svašta sam lupetala do sada i rešila da lupetam i dalje. Sve dok on to bude tražio. Znam, nećete se složiti sa mnom, ali ne želim da prestanem. Razlog je jednostavan i leži u prostoj činjenici da je "baš bezveze kada si odrastao" (Petar Pan).
Da, klinci lete na "krilima mašte", a mi čvrsto stojimo na zemlji i od slona kojeg je progutao zmijski car mislimo da je šešir ...
Zašto? I nama su pričali o Deda Mrazu, vilama i čarobnjacima. Ne sećam se da me je majka ikad posadila na krilo i rekla: "Imam nešto da ti priznam", a vi? Jednostavno smo porasli i rešili da ne verujemo …
U redu, ne znam kako bih reagovala da čujem kako sin pubertetlija govori "mislim da čujem praporce", ali želim da veruje još malo. Niko nije otišao u školu a da nije naučio brojeve, niko nije odrastao i mislio da slatki debeljuškasti čikica zaista silazi niz dimnjak. Zato, nek veruje sad kad je mali što duže jer …
Onda se i mi matori uživimo, pa skoro i poverujemo u magiju koju svi junaci nose u sebi i sa sobom. Dok se smejemo dečijoj naivnosti, počinjemo da se osmehujemo drugačije. Kitimo tu jelku polako, raspetljavamo sijalice s nekim posebnim osećanjem, radujemo se kada umesto oznake za TV kanal vidimo pahulju i jelkicu, pa makar i Dnevnik išao ...
Zbog vas klinaca ...
Vi ste ti koji nas vraćaju u doba kada smo mi nestrpljivo pred vratima čekali Deda Mraza. Da, znali smo da je to tata jer smo sekund ranije čuli mamu kako viče "čime ja sada da skinem lak sa noktiju, svu si vatu potrošio", ali nije nam bilo važno. Važno je da su i naši roditelji, kao mi danas, taj jedan dan dali sebi za pravo da podetinje, verovatno se i sami prisećajući svojih roditelja ...
Hvala na tome. Hvala ti sine što me svaki dan podsećaš da javim Deda Mrazu da si bio dobar kako bi ti doneo poklon. Jer znam da jesi. Hvala ti što me teraš da ti glumim Grdanu, pa makar s rogovima od papira otvarala vrata komšijama jer se zaboravim, i hvala ti što si mi onda na plaži vikao "Bela, uđi u vodu, ide Zver". Hvala ti što mi daješ da budem jedan deo tvoje bajke sa pomešanim i promešanim junacima.
Zato sine, veruj ljubi te mama. I u Deda Mraza, princa Filipa, Auroru i Grdanu. Tata i ja ćemo verovati s tobom. A, kad porasteš i pomisliš da si "bezveze" što bi rekli u Nedođiji, naći će se neko ko će te opet naterati da se zamisliš, kao što si ti mene.
Uostalom, meni niko nije ponudio dokaz da ne postoje svi ovi junaci, a vama?