Nezgodna je ta prvoaprilska šala kada je pola šest ujutru, Severna Koreja preti nuklearnim bombama i imate osobu koja ne zna za granice.
Bila je to možda 2013. godina, prvi april. Severna Koreja je u tom periodu pretila nuklearnim oružjem Americi, nešto su se tu javljale i Kina i Rusija, u svakom slučaju, više pompe, nego realne pretnje, ali dovoljno da se vrzma negde u glavi kao aktuelnost.
Retko kada sam svesna koji je dan u nedelji, a kamoli datum, dok prvoaprilske šale nisu nešto čemu sam u životu posvećivala vreme i pažnju. Greška u koracima. Ako već ne praktikuješ šale na ovaj dan, onda bi bilo dobro da makar imaš na umu da postoje ljudi koji to rade. I ti ljudi mogu da budu izuzetno okrutni. Poput mog dečka.
Spavala sam dubokim snom kada me je probudilo zvono mobilnog telefona. Javljam se i dalje u polusnu da bih čula usplahireni glas mog dečka kako me pita: "Tamara, da li si videla vesti?!"
Kakve vesti u pola šest ujutru. Napolju sve mirno, nema kola, ljudi, nikakve gužve i galame.
Šta, šta se dešava, pitam sanjivo i blago iznervirano, jer se neko usudio da me budi pre vremena koje sam ja sebi odredila za buđenje.
"Ti ne znaš! Brzo ustani, uključi TV, počeo je Treći svetski rat. Severna Koreja je bacila nuklearnu bombu na Ameriku, umešali su se Kinezi i Rusi, gotovo je! Počeo je nuklearni rat, Tamara!", čujem njegov uspaničeni glas dok nemo otvaram usta kao ribica i ne znam šta da kažem. U šoku sam. Potpunom šoku.
Kako su ljudi tako glupi, to je prvo što sam pomislila i onda se razbesnela.
"Kako su mogli to da urade! Ne mogu da verujem, ne mogu da verujem", uspaničeno sam govorila u slušalicu, dok mi je sa druge strane "žice" on podgrevao strah i terao me da ustanem da upalim televizor.
U potpunoj neverici, ustajem polako iz kreveta, jer nemam odjednom snage da se pokrenem i krećem iz svoje sobe ka dnevnoj. Razmišljam usput da li da probudim mamu i sestre, ali pomislim onda: "Neka ih, neka spavaju dok mogu."
Sve je odjednom sablasno mirno, cik zore, nigde nikoga i ja budna sa svešću o tome da ćemo svi uskoro da budemo mrtvi od radijacije i to na najgori mogući način.
Toliko sam se isparanoisala da se sećam da sam zadržavala dah dok sam se kretala po stanu, kao da će me to makar malo spasiti od vazduha zaraženog nuklearnom prljavštinom.
Uključujem TV i u histeriji vrtim kanale, dok vrištim u slušalicu za dalja upustva, šta da radim, gde da gledam?!
U jednom trenutku je valjda shvatio da je "vrag odneo šalu", pa je pokušao da me nadglasa i pitao me: "Tamara, je l' znaš koji je danas dan?"
Ja ćutim, ništa mi više nije jasno, 80 odsto mog mozga i dalje spava. Tako se i osećam, kao u nestvarnom snu.
"Prvi je april, smiri se, šalio sam se."
Spuštam slušalicu bez reči i nemo gledam u prazno. Samo sedim i ćutim. Upravo sam iskusila strah od početak nuklearnog rata. Nije to mala stvar.
Onda sam ga pozvala i, pa, da ne psujem sada, ali svašta sam rekla.
Sada mi je smešno i kažem: "Dobra fora!", ali jedno je sigurno, prvi april čekam sa zaziranjem i uvela sam pravilo da se na taj dan ne vidimo i ne čujemo, pa makar i stvarno počeo Treći svetski rat!