"Nepobedivost leži u odbrani, a mogućnost pobede u napadu", govorio je Sun Cu, kineski mislilac iz 6. veka pre nove ere. Da li to opravdava agresivni princip "napad je najbolja odbrana", kojim se često rukovodimo i u životu?
Ova "linija manjeg otpora" je vrlo izražena u društvenom, političkom i emotivnom diskursu. Teoretičar kulture dr Ratko Božović ističe da se manifestuje tamo gde je iz temelja poremećena ravnoteža u komunikaciji.
"Oni koji su inhibirani i ranjeni iznutra, imaju potrebu da napadom vrate unutrašnju harmoniju. Agresija je odgovor na tu frustraciju, pa da ne bih ispao krivac, počinjem da napadam. Mene ne zanima šta imaš da mi kažeš, ne slušam te i ne čujem, važno mi je da odbranim sebe. Unapred te kvalifikujem kao protivnika i iz te pozicije nastupam", kaže dr Ratko Božović za "Život plus".
Zbog takvog razmišljanja u startu, smatra Božović, to nikada nije atak na ideju, nego na ličnost. Postoje istomišljenici i oni koji to nisu, pa ne čekajući šta imaju da nam kažu na određenu temu, moramo da ih "eliminišemo".
Napad kao odbrana je uglavnom posledica doživljaja neke osobe kroz predrasude, pa se "apriori" tretira kao neprijatelj sa kojim krećemo u verbalni okršaj držeći "slovo". Pre nego što smo ga sreli ili se sa njegovim stavom susreli, mi smo ga napali.
Delovanje po principu "napad je najbolja odbrana" podseća na klasičnu puškarnicu ili, kako Božović tumači, arsenal ratničke potrebe da neutrališeš protivnika. Slika sa ratnog fronta se tako projektuje na svakodnevni život.
I Adolf Hitler je govorio da snaga ne leži u odbrani, već u napadu. A tome, kaže dr Boživić, pribegavaju i političari, obračunavajući se mržnjom i agresijom sa neistomišljenicima i pripadnicima protivničkih tabora. Sve je to posledica urušene političke kulture i odsustva mirnodopskog jezika.
Istraživanje Univerziteta u San Francisku je pokazalo da 65 posto zaposlenih u tri renomirane kompanije ima problem sa šefom, jer ne znaju kako da se postave kada ih nadređeni kritikuju bez osnova. Ta situacija je prepoznata kao napad osoba bez autoriteta i znanja, pošto je polovina ispitanika objasnila da ih šefovi često vređaju, omalovažavju i kažnjavaju na kritikujući njihov rad, nego ličnost, a sami su nestručni.
Kada smo krivi, nesigurni u sebe, nesrećni, nedostaje nam znanje i ideja kako da se sa nečim nosimo ili alibi pred nekim, za nešto - mi krećemo u napad. Branimo se vikom, uvredama, patetičnim izjavama, lažima, nadmenim stavom, pa i pretnjama. Komunikacija ima drugačiji oblik i sadržaj od uobičajene. U slučaju kada se u napad ulazi da bi se branilo, jezik i ton se razlikuju od argumentovane, konstruktivne rasprave.
Pristojnost je minimalna, glas povišen, brzina govora udvostručena. Taj destruktivni princip se lako odaje, a iza njega, kaže Božović, stoji nesigurnost, netolerancija, slabost, primitivizam, mržnja. Ali, istina se u sopstvenom ogledu lako iskrivi u svoju korist. Osobe koje to rade racionalizuju napad, predstavljaju ga kao ispravan, moralan i prihvatljiv, veruju da takav jeste. I zaista stoje iza njega.
Ako je već tako, nameće se zaključak da napad jeste najbolja odbrana. Jer, kako kaže dr Božović, kada u društvu prevlada mračni Tanatos, sve se svodi samo na to ko će koga da obesnaži, obezvredi, poništi.
Šta vi mislite o ovoj temi? Pišute nam u komentarima...