Da li je moguće menjati se i u zrelim godinama, ili smo "takvi kakvi smo"?
Vrlo rano, društvo nam lepi etikete. To radimo i sami sebi, a i drugima. Deci se govori da su "poslušna" ili "neposlušna". U školi već imamo ideju o tome da li smo "dobri" ili "loši u matematici". I te pretpostavke postaju sve dublje ukorenjene, kako godine prolaze. O kolegi mislimo kao o "lenjivcu". Možda ste odlučili da se "ne snalazite u kuhinji", ili da prosto "niste jutarnji tip".
Sva ova uverenja i etikete zasnovani su na pretpostavci da se ljudi ne menjaju. Ne tako davno, i naučne teorije o radu našeg mozga su potvrđivale tu tezu.
Preovlađujuća teza bila je da je u odraslom dobu mozak sasvim formiran i samim tim nije podložan promenama. Smatralo se da je broj neurona i neuronskih veza konačan i definitivan, a sve teorije o tome da bi mozak možda ipak mogao da se menja ili raste odbacivane su kao naučna fantastika.
Ali, nova istraživanja pokazala su da to nije slučaj. U stvari, mozak je daleko podložniji promenama nego što se ranije smatralo, odgovara na promene u okruženju, na nove situacije i reorganizuje se tokom čitavog našeg života.
Jedan od dobrih primera je ono što se dešava u mozgu taksista u Londonu. Za razliku od taksista u većini drugih gradova, ovi iz Londona moraju da nauče na hiljade imena ulica, na hiljade ruta, da bi prošli vrlo komplikovan test koji je neophodan za dobijanje licence.
Polaganje tog testa zahteva izvarendno pamćenje i naučnici su bili radoznali, želeli su da provere kako tolika količina zapamćenih podataka utiče na mozak. Snimci su pokazali da je deo mozga koji je odgovoran za pamćenje nakon položenog testa znatno veći nego kod prosečne osobe.
Na isti način na koji se mozak menja, i sposoban je da se adaptira, i mi smo sposobni i da se promenimo i da se prilagodimo novim okolnostima. Nove veštine mogu da se steknu, novim okolnostima možemo da se prilagodimo, i naš karakter je moguće i u zrelim godinama na određeni način usmeriti i negovati.
Kad prihvatimo pogled na svet koji podrazumeva svest o mogućnosti i neophodnosti ličnog razvoja, otvaramo se prema mogućnosti da sopstveni potencijal istražimo i iskoristimo.
Svest o tome da vaše navike i sklonosti nisu "zapisane u kamenu", može vam pomoći da se bolje nosite sa stresom, da razvijate nova interesovanja i stvarate nove veze. To vas može učiniti i boljim prijateljem i boljim partnerom. A da biste uspeli da se odvojite od tog "takav sam kakav sam" načina razmišljanja, treba da usvojite i u mišljenju i u govoru jednu reč - "još".
Svaki put kad za sebe pomislite ili izgovorite nešto negativno kao… "ne snalazim se u kuhinji" ili "ne umem to" ili "ne mogu to", dodajte iza jedno malo "još".
To će vas podsetiti da su, što se tiče vaše ličnosti, mogućnosti i kvaliteta - "radovi u toku".