Sigurni smo da nećete odoleti ovoj igri. Međutim, nešto će vas možda razočarati.
U godini kada smo videli možda i najviše open world video igara nego ikada, primetili smo trend izdavača visokobudžetnih igara da polako ali sigurno prelaze na ovakvu formu kada prave virtuelne svetove. Naravno, nije svaka igra pogodna za ovakav tretman niti svaki developer zna kako da ponudi dovoljno razonode igračima kako im veliki svetovi ne bi delovali prazni i, još gore, dosadni. Studio Avalanche je kroz Just Cause serijal pokazao da su majstori eksplozivnog gameplaya u otvorenim svetovima, ali su nas malo zabrinuli donekle repetativnim Mad Maxom ranije ove godine. Ipak, nismo odoleli da sa oduševljenjem zaigramo Just Cause 3.
Ponovo ste u ulozi neuništivnog Rika Rodrigeza, borca za pravdu i oslobodioca potlačenih država koji tu istu pravu sprovodi dizanjem svega u vazduh. Šest godina nakon događaja iz Just Cause 2 vraćate se u rodno mesto Mediči koje je pod diktaturom Sebastiana Di Raveloa. Udružujete snage sa lokalnim pokretom otpora, naoružavate do zuba i tu počinje opšti haos. Uvodna sekvenca je maestralna, od obrade pesme Firestarter benda Prodigy u stilu rok balade do surfovanja na krovu dvokrilca dok bazukom uništavate neprijateljska postrojenja. Tokom trajanja ne tako kratke kampanje akcija će stalno eskalirati. Priča neće baš osvajati nagrade za originalnost ali služi kao solidan pokretač, najviše zbog zanimljive i često urnebesne plejade sporednih likova.
Između misija ćete biti slobodni da pravite haos po ogromnoj mapi koju čine tri velika ostrva i nekolicina manjih, svako načičkano naseljima koje je potrebno osloboditi i neočekivanih susreta sa Di Ravelovim snagama čiji kamioni tako lepo eksplodiraju. Oslabađanje gradova je donekle ekvivalent tornjevima iz Ubisoftovih igara, ali daleko zanimljivije na duže staze. U gradićima ćete nalaziti specijalne objekte poput stubova sa gomilom zvučnika, bilborde i spomenike sa Di Raveloovim likom koje je potrebno uništiti nakon čega ćete moći da zauzmete grad podizanjem zastave. Sjajna stvar je što ovoj aktivnosti možete prići na koji god način želite i nije linearna kao tornjevi ili slični markeri u novim igrama. Sporedne misije su nažalost izostale iz ovog nastavka i umesto njih postoje desetine izazova kroz koje ćete osvajati pojačanja opreme, mada se nikada nećete osećati kao da ste u obavezi da radite ove izazove. Postoje i razne online tabele, od onih za specijalne misije do suludih mini zadataka poput daljine na koju ste se odbacili jednim lansiranjem kuke.
Eksplozije, tojest njihova učestalost od koje bi Majkl Bej zaplakao od sreće, su bile i ostale zaštitni znak serijala. Novi engine donosi i impresivnije ‘’kabum’’ momente, naročito u noćnim misijama kada će sve izgledati kao visokooktanski vatromet. Problem nastaje kada dođe do veće gužve na ekranu usled čega framerate može da padne toliko nisko da će vam biti mučno da gledate u ekran ili pomislite da je konzola pred izdahom. Igra ima sijaset tehničkih problema na sve tri platforme, sa usporavanjima kao najčešćim i najiritantnijim. Drugi veliki problem su učitavanja deonica. Sem što ih ima suludo mnogo (loading ekrani pre i posle kratkog razgovora sa NPC-em i slično), vrlo često traju toliko dugo da ćete imati vremena da napravite sendvič ili skuvate kafu, ili oba. Od kako je izašla, pojavila se zakrpa koja je trebalo da ubrza učitavanje, mada se dešavalo da čekamo i oko minut na PS4 dok Xbox One igrači prijavljuju i višemintna učitavanja deonica. Mi smo imali problema i sa povezivanjem na centralni server i nagledali smo se popup ekrana u kojima nas igra obaveštava da prelazi u offline mod i gasi statistike. To i ne bi toliko smetalo da igra ne pokušava da se ponovo poveže na servere čim otvorite mapu i oduzme vam kontrolu sve dok ne bude ponovo online…
O ostalim detaljima i utiscima čitajte u tekstu Bojana Jovanovića na Play! sajtu.