Mislite da ste hardkor gejmer? Možda je ova igra upravo za vas.
Pre tačno godinu dana, u februaru 2015. godine, pojavila se na Steam Early Access ova obećavajuća roguelike RPG igra, još jedno čedo Kickstarter Meke malih developera. Prve utiske o Darkest Dungeon ste tada mogli da pročitate na stranicama našeg časopisa, a sada ćemo da vidimo šta nam je to donelo godinu dana krčkanja ove igre u Early Access fazi.
Darkest Dungeon igra koja se „prodaje“ publici sa reklamom da je old school, hard core, roguelike, skill-intensive, lovecraftovska… bla, bla, bla, jasna vam je poenta. Ciljna publika ove igre je, dakle, specifična grupa starijih (ali i mlađih) igrača koji sebe smatraju hardkor gejmerima koji žele izazov, gde će testirati svoje granice. Darkest Dungeon je zaista obećavao, svi smo balavili kada samo gledali prve trejlere iz igre, tu mračnu, mističnu atmosferu i naizgled kompleksne mehanike. Igru je pratio ogroman hajp u gejmerskom svetu, svi su je igrali, hvalili, ali i pokazivali određenu bojazan. Prošlo je godinu dana, dovoljno vremena da se unesu potrebne promene i novine, tako da mislimo da je konačno vreme da neko razbije hajp, pogleda dobro oko sebe, pukne pištoljem u vazduh kako bi zadobio pažnju, i kaže: „Ljudi, car je go!“
Ali, hajde prvo da krenemo od lepih stvari. Igra ima zaista sjajan vizuelni still i fantastičnu, mračnu stripsku grafiku koja daje specifičnu atmosferu. U skladu sa stripskim stilom su i animacije u igri koje su jednostavne, kratke i odsečne i to se odlično uklopilo u atmosferu koju igra želi da izgradi. Svi likovi u igri, kako vaši borci, tako i neprijatelji, su odrađeni detaljno i sa puno brige, pa i oni predstavljaju još jedan eye candy u kome možemo da uživamo. Boje u igri su mračne i zasićene, uopšte ceo grafički stil najviše asocira na moderne međuanimacije kakve su danas popularne i kakve viđamo u recimo najnovijem Witcheru. Kruna cele ove sjajne atmosfere je epski glas glavnog naratora igre (Wayne June) što zajedno sa mračnim i nenapadnim tonom muzičke podloge daje jednu zaokruženu atmosferu.
Priča u igri, ako to tako možemo da nazovemo, je krajnje površna i njena jedina uloga je da igraču da osnovne premise i kakvu-takvu podlogu za igranje. U ulozi ste naslednika starog imanja, čiji je prethodni vlasnik, opsednut okultnim radnjama, uspeo da oslobodi razna zla i zatim se ubio. Vi sada odlazite na to imanje i uz pomoć plaćenika pokušavate da se oslobodite svih nečistih sila i povratite vašu nasleđenu imovinu. Šteta je što ovako bogata ambijentalna igra nije dobila više narativnih elemenata, ali šta je tu je. Ljudi ionako ne igraju roguelike igre zbog priče, nego zbog gejmplej mehanika. Samo što upravo tu igra nije uspela da ispuni očekivanja.
Na papiru, Darkest Dungeon donosni zaista mnogo novina i revolucionarnih mehanika. Vaš cilj u igri je da uz pomoć pomenutih plaćenika očistite 4 dungeona od svih “nelegalnih stanara” da biste zatim došli do pete, poslednje tamnice koja nosi titularno ime igre – Darkest dungeon, što je endgame sadržaj koji je stigao sa zvaničnim izlaskom igre. Vaše plaćenike morate da platite i održavate, tako da je prvi segment igre u suštini jedna mikroekonomija koju vodite na imanju, odnosno pripadajućem mu selu, gde razvijate objekte kao što su kovačnica, kafana, crkva itd. Svaki od ovih objekata ima značajnu ulogu za vaše junake i može biti koristan u zavisnosti od potreba vašeg tima. Igra sadrži čak 14 različitih klasa avanturista, neki od njih su standardne klase koje svuda viđamo, dok su neke zaista originalne. Kao i kod svakog Roguelike naslova, tako je i ovde prisutna trajna smrt. Upravo iz ovog razloga u vašem selu postoji neka vrsta regrutnog centra, gde stalno dolaze novi avanturisti, željni izazova i zarade. Možete ih angažovati koliko god želite, ali u akciju uvek vodite samo četvoricu heroja, pa je jako bitno da imate odgovarajuću kompoziciju kada god krenete u avanturu.