Igra vas najverovatnije neće oduševiti, evo i zašto.
Bez mnogo okolišanja, E.T. Armies nije dobra igra. Možda je bolje da otvorimo sa tim, nego da krenemo sa nekim uvodom koji će vas držati u neizvesnosti, dok vi nagađate na koju će stranu tas vage da prevagne. Ako ste pre ove recenzije uopšte čuli za ovaj indie naslov, ako ste možda čak i pogledali trejlere ili par screenshot-ova, ostaćete malkice razočarani. Kreatorima ove igre (koji dolaze iz iranskog studija Raspina – čija je igra prvenac), jedino se može skinuti kapa za veoma pristojan trejler i screenove koji su delovali krajnje obećavajuće. Što opet sa druge strane i nije toliko dobra stvar, jer podigoše očekivanja poprilično a završni hitac je pucanj u prazno. Poprlično od mete.
Tamo negde u dalekoj budućnosti, posle silnih i velikih ratova koji su izbili na Zemlji i uništili je do neprepoznatljivosti, čovečanstvo se odlučilo da pobegne na drugu planetu. Neki su pobegli, a neki ostali, a ti što ostadoše na našoj rodnoj planeti nadenuše sebi ime Forsakens. Međutim, ni Forsakeni nisu sedeli skrštenih ruku, te odlučiše da krenu u konačnu osvetu za ovima što su ih ostavili na cedilu. Da… Krenuli su u osvetu na drugu planetu. Preko pola svemira. Da li su svoje resurse mogli bolje da iskoriste? Verovatno da jesu. Odakle im uopšte sredstava da sa celom armijom krenu u ovaj pohod? Pojma nemamo. Malo logike nije na odmet, ali OK, ovo je first person shooter, priča je neretko u drugom planu, pa nekako i da im progledamo kroz prste.
Verovali ili ne, vi niste taj koji se sveti. Vi ste jedan od vojnika koji je prebegao ranije i sada mora da odbrani svoju novu planetu (koju ni sam ne poznaje) od svojih starih komšija. Ono kad pređeš pola svemira da se biješ sa komšijom opet. Sam nastavak priče nećemo otkrivati, a, kako da kažemo ovo suptilno – nemojte mnogo da se nadate. Imajte u vidu i to da vašoj imerziji u igru neće pomoći ni poprilično loš voice acting.
Kada preuzmete kontrolu nad svojim vojnikom, malo ćete se i ponadati. Pustinja je velika, vi krećete u prve borbe, a napucavanje deluje pristojno. Ozbiljno, napucavanje je možda čak i najbolji deo igre. Nije sjajno, ali pošto je to možda najbitnija stavka u nekom shooteru, bićete zadovoljni onim što trenutno vidite na ekranu. Doduše, ubrzo shvatite da taj nevidljivi zid koji blokira put kojim ste planirali da dođete sa leđa neprijatelju će biti vaš kompanjon kroz ogroman deo igre. Postoji skok, ali da biste prešli igru to dugme vam neće biti potrebno niti će vam koristiti. Tako da, kada zagusti i vi se dočepate jednog od 5-6 oružja koja postoje, crouch iza nekog zaklona, upucaj par protivnika, crouch da regenerišeš svoj HP pa ponovi. Nema mesta bilo kakvoj taktici, osim mogućnosti izbora iza kog kamena, stola ili kutije ćete se sakriti.
Grafički, igra čak ni ne izgleda baš toliko loše. A onda shvatite da je ovo 2016. godina i da je prvi Crysis izašao pre 9 godina, pa se malo namrštite na to što gledate na svom ekranu posle skoro jedne decenije. Jeste, pustinja u kojoj kreću prvi obračuni ima svojih momenata i na visokim podešavanjima mogao bi i poneki lep screenshot da se uhvati. Međutim, kasniji nivoi koji vas vode kroz fabrička postrojenja mogu da posluže kao jedan od primera kako radi copy/paste opcija. Naći ćete se u situaciji da ćete se možda zapitati da li su sobe mogli bar u drugu boju da okreče, ako je već raspored totalno identičan. Dizajn nivoa je stvarno stavka na kojoj će Iranci morati ozbiljno da se potrude sledeći put.
O ostalim detaljima i utiscima čitajte u tekstu Vladimira Pantelića na Play! sajtu.
Pratite nas i na Facebooku,Twitteru i Instagramu.